7. децембар 2022.
У процесу четворици припадника тајне службе, који траје већ осам година, Апелациони суд има могућност да првостепену пресуду потврди, да је преиначи и ослободи оптужене, а може и да поништи пресуду и покрене ново суђење
Пише: Тамара Спаић
После пет сати слушања жалби одбране и двојице оптужених на пресуду за убиство новинара Славка Ћурувије, данас после подне закључен је јавни део седнице Апелационог суда.
Председница петочланог судског већа Нада Хаџи Перићрекла је да ће странкама у поступку бити послата „или одлука или позив за претрес, зависно од одлуке суда”, као и да она неће бити донета до петка.
На питање кад се може очекивати одлука, члан већа Драган Ћесаровићрекао је да то не могу да кажу у овом тренутку и додао:
„Ми немамо рок за одлучивање.”
Апелациони суд своју одлуку не саопштава јавно, као други судови, већ то чини у писменом облику, тако што одлуку шаље на адресе оних који су се жалили. У овом процесу, који траје већ осам година, Апелациони суд има могућност да пресуду потврди (како су то тражили у домаћој и међународној медијској јавности), да је преиначи и донесе ослобађајућу пресуду (како то траже оптужени), а може и да уважи захтев тужиоца, поништи пресуду и отвори претрес, ново суђење, са евентуалним новим доказима и новим сведоцима, ако суд сматра да су потребни.
Готово пет сати за адвокатицу Радоњића и Ромића
Оптужени Милан Радоњић и Ратко Ромић, првостепеном пресудом осуђени на 30, односно 20 година затвора, данас су поново негирали да су учествовали у убиству новинара и затражили да пресуда буде преиначена, а они ослобођени. Њихова адвокатица Зора Добричанин Никодиновић, која је јуче дуже од 40 минута одговарала на жалбу тужиоца, данас је готово четири сата образлагала жалбе које је поднела у име својих клијената.
Судије су је више пута опомињале да не треба да чита жалбе, јер су их они већ прочитали, и тражили од ње да се концентрише, да се не понавља и да изнесе само најбитније делове жалбе, посебно да не чита ништа од судске праксе на коју се позива јер, како је рекла председница судског већа, „ако то радите због публике, немојте, публика вас не разуме”.
Одбрана и оптужени поново инсистирали на старој тези да је Славко Ћурувија од неког странца добио 415.000 долара усред НАТО бомбардовања, и то неопажено, упркос томе што га 27 агената нон-стоп прати и док га Служба прислушкује
Ништа није помогло, адвокатица Добричанин Никодиновић ни после 15 година бављења одбраном на истом случају није могла да концизно и убедљиво изнесе главне тачке одбране у највише сат времена.
„За мене је свака реч најважнија”, одговорила је Добричанин Никодиновић председници суда.
Теза одбране, на којој је и ова адвокатица данас инсистирала, јесте да циљ поступка за утврђивање ко је мучки убио Славка Ћурувију није „утврђивање истине, него обрачун са ДБ-ом и режимом Слободана Милошевића”.
Како је то адвокатица рекла, „пошло се од те премисе и затим кренуло у писање сценарија” који је то требало да докаже. Адвокатица је истакла да је у том „сценарију” све „невероватно”, а да „једина могућа одлука суда може бити ослобађајућа”.
Она и осуђени су неколико пута данас инсистирали на свом „професионализму”, да су „поштено и часно радили за државу, а не за власт”, да су били спремни, а и сад су, да се „жртвују за државу”.
Посебно мучан део процеса био је када су о жртви говорили као о „објекту који је рађен”, као да не говоре о човеку, а посебно не са свешћу како је мучки, после медијске хајке, затварања новина и заплене имовине, Славко Ћурувија убијен.
Говорили су и да у то време нису знали ни ко је Ћурувија, да никад нису ни чули за њега пре него што су почели да га прате. Омаловажавали су чињеницу наведену у оптужници да је у то време сматран „државним непријатељем број један”, говорећи како Ћурувија није имао никакав политички значај пошто су му новине које је имао биле угашене.
Још једном о Стевану Никчевићу
„Једина могућа одлука је ослобађајућа. Суд је битно повредио поступак. Пресуда није постала разумљивија јер суд није послушао примедбе Апелационог суда, иако је по закону то био дужан. Поновљени поступак је био само формалан. Пресуда обилује догађајима који се нису одиграли, чињеницама које то нису и доказима који нису никада изведени. Чињенично стање како је описано у пресуди није се догодило”, рекла је на почетку Зора Добричанин Никодиновић.
Она је набрајала следеће аргументе: да Курак и Ромић никада нису били у Светогорској 35, где се одиграло убиство, нити их је неко ту видео, као ни бели голфкоји је Ромић неколико дана пре тога задужио у РДБ-у, да суд није утврдио у ком су односу Курак и Ромић били са Н. Н. непосредним извршиоцем убиства, да је оптужница прекорачена јер пресуда каже да су Ромић и Курак омогућили Н. Н. лицу извршење…
„Оптужница не ставља Радоњићу на терет да је телефоном обавестио Курака и Ромића о кретању Славка Ћурувије. Откуд суду идеја да их је он обавестио? Суд се бави претпоставкама ко је коме шта рекао”, рекла је Добричанин Никодиновић и нагласила да „тужилаштво није успело да докаже оптужницу” и суд „није ни могао да донесе другачију пресуду осим ослобађајуће”, те поентирала да је „кадија те тужи, кадија ти суди превазиђено пре много векова”.
Једна од њених важних тачака оспоравања пресуде јесте тврдња да „Радоњић није ни иницирао ни наложио праћење Ћурувије”, већ је то урадио његов заменик Стеван Никчевићи то тако што је од 1998. године издао укупно 21 налог за праћење и прислушкивање. Сви ти налози били су писмени и ниједан није био усмен.
„Зашто би за убиство била ангажована толика машинерија, кад је сваког дана више пута Ћурувија пролазио кроз пасаж поред свог стана и то су сви знали?”, запитала је адвокатица, осврћући се на тезу тужилаштва о злоупотреби бројних припадника пратећег Деветог одељења који су из минута у минут морали да јављају кретање новинара да би омогућили да он буде убијен.
„Државна безбедност је била озбиљна служба којој ниједна није могла да парира, а не некаква необавезна дружина”, рекла је Добричанин Никодиновић и нагласила да је њен клијент Радоњић оптужен а да није починио ниједну радњу која му се ставља на терет и да „ничим није утврђено његово саучесништво са оптуженима”, иако је „по систему сто пута поновљена лаж против њега иницирано медијско спиновање, монтирани ТВ прилози и таблоидни написи”.
Како неопажено узети 400.000 долара док те нон-стоп прати 27 агената
Други део њеног излагања био је посвећен већ познатим покушајима да се, уз помоћ једне изјаве (која никад није доказана) Владимира Динића, уредника таблоида Сведок, о 415.000 долара, које је тобоже примио Славко Ћурувија баш тог дана, усред НАТО бомбардовања и усред 24-часовног прислушкивања и праћења од стране двадесет седморице припадника РДБ-а, кривица скрене у некаквом коруптивном правцу.
Такође је нашироко побијала кредибилност сведока који су поименце указали на извршиоце злочина, и то од Милорада Улемека Легије, па до браће Симовићи Дејана Миленковића Багзија.
Судије су адвокатицу више пута опомињале да не чита жалбе, јер су их они већ прочитали, и тражили да се не понавља и да изнесе само најбитније. Како је рекла председница судског већа, „ако то радите због публике, немојте, публика вас не разуме”
Истакла је и да се пресуда „заснива на доказима на којима се не може заснивати” јер су противзаконити и противуставни. Наравно, ту је речи било о мобилним комуникацијама које су забележене између оптужених и које их смештају на место убиства у време убиства.
За њих Добричанин Никодиновић каже да су незаконито прибављени јер је за то потребан налог суда, кога није било, а нису ни смели да буду чувани толико дуго. Такође, она тврди да траке са тим подацима никада заиста нису вештачене, већ да постоји само „радна верзија стручњака који су анализирали”, да се не зна колико их тачно има и да је њима манипулисано.
„Ромићу не би било тешко да лежи у затвору годинама ако је то интерес државе, јер толико пута је ризиковао свој живот за државу. Али то онда тако треба да се каже, а не овако кукавичко жртвовање”, рекла је Зора Добричанин Никодиновић.
Ромић: Оптужница и суд наштимовали време убиства
Након много скакања с теме на тему, безбројних понављања истих аргумената, Зора Добричанин Никодиновић је препустила реч Милану Радоњићу који је, као и Ромић, предао и личну жалбу на пресуду, па је и добио прилику да је образлаже.
Радоњић је углавном говорио да никад нигде није радио осим у Ресору државне безбедности и да је све радио по закону, као и да то потврђује истрага, односно извештај комисије која је спровела истрагу унутар ДБ-а током 2001. и 2002. године.
„Сигуран сам да судије које су ме осудиле врло добро знају да нисам крив. Разлози за ову пресуду се налазе ван суднице”, рекао је Радоњић, који је у време убиства руководио београдским центром тајне службе.
Ратко Ромић је оптужио Специјални суд да је „злонамерно” одбацио све доказе и сведоке који говоре у прилог његове одбране и посебно истакао да у забележеној мобилној комуникацији током дана убиства, а која је остварена са његовог броја, не постоји ниједан непознат број, па је необјашњиво како је он могао да помогне непознатом починиоцу да изврши убиство.
Он је детаљно прошао кроз сатницу и рекао да је по лекарском, обдукционом и полицијском извештају забележено да је Славко Ћурувија убијен око 17 сати, када је он био далеко од тог места, у близини Партизановог стадиона, а да су оптужница и суд „наштимовали” време смрти на 16.45 како би се уклопили у податке о мобилној комуникацији између оптужених, које су добили са базних станица.
