25. децембар 2015.
Последња два сведока који су пратили Ћурувију на дан када је убијен дали различите изјаве о броју припадника Службе који су у томе учествовали, али нико у судници на то није реговао
Пишу: Зоран Б. Николић и Светлана Палић
У наставку суђења за убиство новинара и власника Дневног телеграфа Славка Ћурувије данас је у Специјалном суду сведочио Небојша Васић, бивши припадник Ресора државне безбедности (РДБ), који је учествовао у праћењу Ћурувије на дан убиства.
Будући да Васић, због позиције на којој је био и задатка који је тог дана обављао, није могао ништа да каже о самом убиству, а није било других позваних сведока, председница судског већа Снежана Јовановић, заменик специјалног тужиоца Миленко Мандић и бранилац Зора Добричанин Никодиновић искористили су прилику да од Васића покушају да сазнају нешто више о процедурама и техничким детаљима рада РДБ у време убиства, што је за овај случај веома важно.
За убиство Ћурувије 11. априла 1999. године оптужени су бивши начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић и бивши начелник београдског центра РДБ Милан Радоњић, као организатори, припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству, као непосредни извршилац, и Ратко Ромић, у време убиства главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ, оптужен да је дршком пиштоља ударио по глави Бранку Прпу која је у време убиства била са Ћурувијом.
Пратио мушкарца са којим се Ћурувија срео
Небојша Васић је тог 11. априла био возач у другој смени Деветог одељења београдског центра РДБ (задуженог за тајну пратњу). У екипи која је пратила Ћурувију била су три возача, као и четири или пет пешака, како је јуче, сведочећи на суђењу, објаснио шеф те друге смене Небојша Соковић.
У тренутку када је Васић преузео смену, Ћурувија и Прпа су седели у београдској кафани „Коларац“ у Кнез Михаиловој улици. У истом тренутку је, како је раније посведочио Соковић, у тој кафани, за одвојеним столом, седео и непознати мушкарац са којим се Ћурувија нешто раније срео код палате „Албанија“, означен као „Ћурувијина веза“ и пратећа екипа је имала задатак да га прати и тако покуша да сазна његов идентитет.
Васић је паркирао службени рено 19у Васиној улици, како каже, негде код поште.
„Чуо сам преко радио-везе да треба да код палате ‘Албанија’ сусретнем пешака који прати Ћурувијину везу, шифровано су ми јавили да је тај колега пешак Горан Милутиновић. Код ‘Албаније’ сам приметио Милутиновића који је преко Теразија ишао ка Врачару, и почео да га пратим, застајкујући повремено, јер се он кретао пешке. Не знам како је веза изгледала, па не знам ни да ли сам могао да га видим“, прича Васић.
Док је Соковић тврдио да су том скупу присуствовали само припадници друге смене коју је он водио, дакле њих седам или осам, Васић тврди да их је код Каленића било више, пошто је велики део прве смене остао на послу и наставио да прати Ћурувију и јер је код Каленића било знатно више од три-четири аутомобила, колико је имала његова, друга смена. На овај детаљ нико у судници није обратио пажњу
Он каже да су тако стигли до угла Крунске (тада Пролетерских бригада) и Молерове улице, да је Милутиновић ушао у Молерову, а да је Васић остао да чека у Крунској. Тада је преко радио-станице чуо да су сви остали чланови екипе добили налог да се придруже групи која је отишла у Молерову, а убрзо потом и да се рад потпуно обуставља.
„Онда се из Молерове појавио Милутиновић, пришао колима и рекао нешто као: ’Кад ја радим, видиш како је посао одмах готов’. Ја сам схватио да хоће да каже да је одрадио посао до краја и идентификовао везу, али нисам баш сигуран да јесте или је само установио на коју је адресу отишао“, присетио се Васић.
Овај сведок је, као и његов шеф Небојша Соковић, рекао да су се после тога сви окупили код Каленић пијаце, да би поделили суве оброке и сачинили извештај. Овде се појављује једина разлика у ова два сведочења.
Док је Соковић тврдио да су том скупу присуствовали само припадници друге смене коју је он водио, дакле њих седам или осам, Васић тврди да их је код Каленића било више, пошто је велики део прве смене остао на послу и наставио да прати Ћурувију и јер је код Каленића било знатно више од три-четири аутомобила, колико је имала његова, друга смена. На овај детаљ нико у судници није обратио пажњу.
Васић је објаснио да он ни са ким од колега није даље разговарао о случају, а да је за убиство сазнао у аутомобилу, док се враћао кући, слушајући неки радио-програм. Каже да је тада био запањен и ужаснут.
„То је као када неког видите, а после га нема“, рекао је Васић.
За овај задатак каже да, радећи на њему, није приметио ништа необично.
„Ја сам у том тренутку у Деветом одељењу радио тек три месеца и ово ми је био тек трећи или четврти задатак, тако да ми је сваки од њих био специфичан, али касније сам имао и много сложеније задатке“, објаснио је Васић.
Он је рекао да је у праћењу Ћурувије учествовао и претходна два дана.
„Углавном смо били паркирани у близини стана у Светогорској, нисмо се много померали.“
Шта је са „Књигом извештаја“?
Васић је на почетку суђења рекао да Марковића први пут види, да Курака никада није видео, а да је Радоњића и Ромића видео неколико пута, довољно да их препозна.
Одговарајући на питања Зоре Добричанин Никодиновић и Ратка Ромића, рекао је да Ромића није видео нигде у близини у данима када је учествовао у праћењу Ћурувије.
Исто је рекао и за бели голф 3 из возног парка Деветог одељења, за који оптужница тврди да га је у данима око убиства користио Ратко Ромић. Васић је рекао да зна да за то возило, да зна да је пре убиства некоме дато и да се поново појавило касније, али да тај аутомобил није видео нигде у близини места злочина у данима када је учествовао у праћењу Славка Ћурувије.
Сведок је описао и како су у Деветом одељењу у време НАТО бомбардовања писани извештаји на крају смене.
Настала је забуна када је судија Снежана Јовановић упитала да ли су увек писани ти извештаји, а Васић одговорио да јесу. Онда га је председница судског већа упозорила да је Небојша Соковић у четвртак рекао да је извештај о праћењу Ћурувије 11. априла први такав извештај написан од почетка бомбардовања. Васић је остао при својој тврдњи
„Сви су прилазили старијем колеги, обично шефу групе, и усмено му саопштавали шта су радили или би му предавали папир на којем су то написали, он би то уписивао у свеску А4 формата и потписивао. Потписивао је још неко, али се не сећам ко.“
Настала је забуна када је судија Снежана Јовановић упитала да ли су увек писани ти извештаји, а Васић одговорио да јесу. Онда га је председница судског већа упозорила да је Небојша Соковић у четвртак рекао да је извештај о праћењу Ћурувије 11. априла први такав извештај написан од почетка бомбардовања. Васић је остао при својој тврдњи.
Небојша Соковић је, међутим, претходног дана објаснио да је постојала поменута свеска, коју су звали „Књига извештаја“, у коју су смене уписивала своје налазе, а да је следећег дана на основу тога сачињаван такозвани генерални извештај, који није писан руком већ је куцан и сумирао је све догађаје од претходног дана.
За тај „генерални извештај“ Соковић је рекао да је први пут од почетка бомбардовања сачињен баш у случају праћења Ћурувије.
Судија Јовановић то, очигледно, није разумела, а ни тужилац ни адвокати. Ствар је покушао да разјасни Милан Радоњић, који је Васића упитао да ли је „Књига извештаја“ финална форма извештаја. Васић је одговорио да не зна.
Возачи Бранка Црног нису сведочили
Много се говорило и о шифарнику који су припадници Деветог одељења користили у међусобној комуникацији (да ли свако има свој, колико често се мења…) и природи радио-везе коју су користили на дан убиства, а све да би се разјаснило да ли је још неко могао да чује шта радници друге смене разговарају и да ли је могао то да разуме.
Ово рочиште одржано је у маленој судници број 3 Специјалног суда, где нема стакла и решетака између простора у којем су учесници у процесу и публике, карактеристичних за две веће суднице у којима су досад одржавана рочишта.
Тако је публика пролазила на десетак сантиметара од оптужених окружених чуварима, а за заступнике оштећених, породице Ћурувије и Бранке Прпе, није било места у званичном делу суднице, па су они седели измешани са родбином оптужених.
Судија Снежана Јовановић објаснила је зашто следећа два позвана сведока, возачи тадашњег заменика начелника РДБ-а Бранка Црног, Славиша Арсић и Зоран Станковић, данас нису сведочили: Арсић јер за њега није достављена одлука БИА о ослобађању од обавезе чувања државне тајне, а Станковић зато што није нађен на адреси коју има суд, па му није уручен позив.
Бранко Важић, бивши начелник Четвртог одељења београдског центра Ресора државне безбедности, иГоран Живаљевић, који је у време убиства био радник контраобавештајног сектора тог центра, нису могли да сведоче 8. децембра јер је БИА доставила одлуке о ослобађању од обавезе чувања тајне у којима је истовремено затражено да се са њихових сведочења искључи јавност.
Иако је председница судског већа тада најавила да ће од БИА затражити разјашњење овако формулисане одлуке, сада тај детаљ није ни поменут.
Наставак суђења је заказан за 12, 25. и 26. јануар.
РОМИЋЕВ КУМ ПОСТАО СВЕДОК
Пред сам почетак суђења у судницу је ушао чувар и питао људе у публици ко је Милош Радоњић. Јавио се крупан човек коме је чувар саопштио да мора да напусти судницу јер је предложен за сведока.
Иако је Милош Радоњић, иначе кум окривљеног Ратка Ромића, покушао да објасни чувару да на суђење долази редовно од самог почетка, чувар је инсистирао да он напусти судницу.
Када је рочиште почело, на ову ситуацију је указала Зора Никодиновић Добричанин, додајући да се у публици налази Веран Матић, председник Комисије за истраживање убиства новинара, иако је и он предложен за сведока.
Судија Снежана Јовановић је објаснила да је оба сведока предложило Тужилаштво, али је за Радоњића суд већ донео одлуку да ће сведочити, док за Матића таква одлука још није донета.
РОМИЋ И РАДОЊИЋ ОСТАЈУ У ПРИТВОРУ
На крају рочишта је Зора Никодиновић Добричанин, која брани Милана Радоњића и Ратка Ромића, предложила да њени клијенти буду пуштени из притвора. Она овај предлог понавља на скоро сваком рочишту, а судско веће га редовно одбија.
Образлажући предлог овога пута, Зора Никодиновић Добричанин је рекла да нема основа да њени брањеници остану у притвору јер они не могу да са слободе омету поступак, што је разлог због којег се и налазе у притвору.
Она је додала да поступак заправо омета тужилац Мандић изношењем незаконитих доказа и доказа прибављених на незаконит начин, као и пропуштањем да суду достави одлуке о ослобађању сведока од чувања државне тајне, што је обавеза тужиоца, који их је и позвао да сведоче.
Снежана Јовановић је упозорила бранитељицу да то што говори нема везе са њеним предлогом.
Мандић је одговорио да све то није тачно и наставио да прича о одлукама о ослобађању, а не о укидању притвора. Судија Снежана Јовановић га је упозорила да је суд морао накнадно да тражи да одлуке о ослобађању буду достављене и затражила од обе стране да престану са „личним надмудривањем“.
Зори Никодиновић Добричанин изрекла је и званичну опомену јер је све време упадала Мандићу у реч.
После паузе од 20 минута, судско веће је одбило предлог о укидању притвора.
