29. септембар 2022.
Колико је Стална радна група за безбедност новинара допринела стварној безбедности новинара, питамо Наташу Јовановић, чланицу те групе испред Асоцијације онлајн медија (АОМ).
Извор: ЈУГпресс
”Ја сам у Сталној радној групи две године и, на основу општег утиска које имам везано за рад групе, не могу да кажем да је само постојање допринело повећању безбедности новинара. Оно у шта сам сигурна је да је добро да таква група постоји јер је несумљиво допринела бољем евидентирању предмета, бољем документовању и праћењу предмета и несумњиво је допринела бољој размени информација између надлежних институција, пре свега полиције и тужилаштва и медијских и новинарских удружења”, каже Наташа Јовановић.
Она је додала да чланови, у оквиру Сталне радне групе, преиспитују конкретне предмете, баве се конкретним случајевинма и а свако од новинарских удружења поставља питања надлежним институцијама око тих случајева који их занимају.
“И добијамо врло конкретне информације докле се стигло и шта се десило у тим случајевима”, објаснила је она.
“У неколико наврата смо ми подигли ниво значаја случаја тако да се они отворе код надлежних институција”, објашњава.
“Оно што је збуњујуће пре свега за новинаре је постојање новоустановљене владине радне групе. Општи је утисак да се те две радне групе мешају и да новинари заправо немају јасну перцепцију шта је у надлежности које групе. Пре више година идентификовано као једна од критичних тачака да стална радна група није довољно видљива у јавности и да се то кроз повратну информацију новинара показало као тачно”, додала је Јовановић.
На питање колико новинари знају које су надлежности Сталне радне групе и који је механизам за пријављивање претњи, притисака и других непријатности, Јовановић каже да је то “немогуће одговорити зато што се систем стално унапређује”.
“По новом упутству Републичког јавног тужилаштва имамо значајно унапређен систем контакт тачака на локалном нивоу, па смо сад неких четири контакт тачака у почетку при Апелационим тужилаштвима дошли до преко сто у свим градовима у Србији. Оно што новинари кажу је да за процедуру и те ствари знају из сопственог искуства. Сви они који су прошли неке процедуре знају шта им је чинити. Општи је утисак да они који први пут пријављују не знају тачно коме да се обрате”, објашњава и додаје да се “они који су чланови удружења опредељују да то ураде преко удружења, јер су тако сигурни да ће њихов случај да дође на дневни ред за решавање”.
Полиција
По њеним речима “у комуникацији са новинарима и оних који знају за директно обраћање контакт тачкама, некако, ту сам изненађења, налази су такви да више верују полицији”.
Сматра да је “очигледно да је полиција временом научила како да се постави према новинарима, више их не питају да ли су новинари или нису, већ случајеве прослеђују тужилаштву и онда тужилаштво, таква је законска процедура, одлучује да ли има кривичног дела или не”.
Упозорава да новинари ипак немају велика очекивања.
”Оно што је евидентно је велико неповерење у систем и државне институције, где новинари пријављују да би остало забележено, немају велика очекивања у погледу решавања”, објашњава Јовановић.
”Знамо сви да је велики број одбачен кривичних пријава, што је немотивишуће за сваки следећи пут. Они који се одлучују да пријаве кажу да би пријавили сваки пут, наравно теже и озбиљније ситуације, јер је јако важно да остане забележено за будуће генерације. Они чији су случајеви позитивно решени, односно где су осумњичени ухваћени и приведени правди, верују да је баш због тог неповерења у систем да је то зато што је то неком из врха одговарало, да починиоци нису блиски власти или саме власти и онда у том контексту мисле да њихов пример добре праксе користи некоме да би се власт приказала у позитивном светлу и у крајњој линији добила позитивну оцену у међународним извештајима”, преноси нам своја сазнања.
Новинари у локалним редакцијама
На питање какво је искуство, колико новинари из локалних редакција пријављују претње и насиље, Јовановић објашњава да се они прво јављају удружењима.
Каже да Фондација “Славко Ћурувија”, из које она долази, има проактиван приступ.
“Зовемо локалне новинаре и разговарамо са њима, да видимо како можемо да им помогнемо у решавању њихових случајева”, објашњава.
Каже и да солидарност са новинарима, који трпе притиске у локалу, виде као битну ставку за то да они практикују своје право на слободу изражавања зато што је важна порука да нису сами.
“Они новинари који имају удружење и јаке редакције иза себе, чији правни тимови преузимају њихове случајеве су оснаженији и зато им то оставља довољно простора да се баве својим послом”, додала је Јовановић.
”Имамо чак неки став да новинари уопште не би требали да учествују у пријављивању, него да би то за њих требало да раде редакције и удружења, а да они раде свој посао. Не осећају се добро када се кроз систем додатно виктимизују, у смислу да понављају своје исказе више пута, да се суочавају са осумњиченима, да се излажу додатним ризицима јер пред окривљеним дају исказ који укључује личне податке, где станују…”, објашњава Наташа Јовановић.
