26. новембар 2018.
Инспектор Драган Кецман, који је 16 година истраживао убиство Ћурувије, нашао неке од кључних доказа и написао кривичну пријаву против окривљених, рекао је током сведочења да је Ћурувија сматран државним непријатељем број 1
Пише: Перица Гуњић
После неколико пута поновљеног одбијања судског већа да као сведока у процесу за убиство новинара Славка Ћурувије позове полицијског инспектораДрагана Кецмана, који је од првог дана, од убиства 11. априла 1999, године истраживао овај злочин, па све до подношења кривичне пријаве – данас је он ипак сведочио пред тим истим судом.
Кецман тврди да је дошао до доказа о томе да су неколико дана Ћурувију пратили, а онда и убили припадници Ресора државне безбедности – управо они који су за ово убиство оптужени – као наручилац Радомир Марковић, тадашњи начелник РДБ-а, Милан Радоњић, тадашњи начелник београдског центра РДБ-а,Мирослав Курак, припадник резервног састава РДБ-а, који је оптужен за само убиство, и Ратко Ромић, некадашњи главни инспектор Друге управе РДБ-а, који је оптужен за помагање приликом убиства.
Овај полицајац има податке о томе да је Служба обрађивала Ћурувију још од 1982. године, а да је касније прислушкиван и праћен уз оптужбу да је „државни непријатељ број 1“ пошто „жели да сруши режим Слободана Милошевића“, а да је за државног непријатеља број 2 проглашен новинар Александар Тијанић.
Кецман је навео да је у Ћурувијином досијеу, у наредби за његово праћење видео да је тамо наведено да својим јавним критикама и активностима „угрожава породицу Милошевић–Марковић“ и урушава власт.
Кецман: Истрага час крене – час стане
У тој наредби је наведено и то да је Ћурувија добро познаваоМила Ђукановића, Зорана Ђинђића, амбасадора САД Вилијама Монтгомерија, као и да је претио да ће се у Србији ствар завршити као у Румунији, када је на улици срушен, па касније, заједно са супругом, убијен вишедеценијски председник Николаје Чаушеску.
Кецман је изнео и податке о томе да истрага првих неколико година једва да је вођена. „Час је рађена, час није“, рекао је он и додао да није била проглашена за приоритетну и да је интензивирана тек по доласку Младена Спасићана чело Управе за борбу против организованог криминала (УБПОК).
Рекао је и да се дешавало да не преноси својим надређенима све информације до којих је дошао, пошто су у супротном „могле да оду тамо где не треба“.
Подсетио је и на то колико су то опасна времена била и додао: „Опасна су времена и данас за полицајце.“
На питање зашто се није истраживао овај случај и после петооктобарских промена, Кецман је одговорио како су „поједини начелници УБПОК имали супруге запослене у Служби“.
Он је био шеф радне групе тадашњег УБПОК-а која се бавила убиством Ћурувије, тако да је био укључен у највећи део истражних радњи у овом случају. Рекао је и да је дошао до копије дневника дежурног начелника у београдском центру РДБ-а, у ком су били забележени сви подаци о праћењу новинара неколико дана пре убиства, као и у време самог злочина.
Посебно су у дневнику биле занимљиве белешке дежурног начелника Цвијетина Милинковића Цвије(преминуо у међувремену), који је био дежуран у време убиства Ћурувије.
Милинковић је у дневник дежурстава, према тврдњи Кецмана, уписао да га је начелник београдског центра, оптужени Милан Радоњић, назвао и рекао му да изда наредбу о прекиду праћења Ћурувије, као и да ће после прекида бити примењене „друге мере“.
Пре него што га је судија Снежана Јовановићпрекинула, Кецман је рекао и да је то чуо на информативном разговору са Милинковићем, да је то видео у дневнику. Додао је и да је Милинковић у вези са том изјавом био на полиграфу, који је детектовао да Милинковић, говорећи о томе, није лагао.
Док је одговарао на питање о законитости рада РДБ-а у то време, Кецман је закључио да они нису увек користили законите методе, па је као пример навео и овај случај: „Једина законита ‘друга мера’ могло је да буде лишавање слободе, а Славко Ћурувија је убијен.“
Кецман је у вези са прекидом праћења први пут током суђења изнео закључак – на основу сазнања добијених од различитих припадника РДБ-а – да је Ћурувија, у ствари, праћен до неколико секунди пре убиства, а не, као што се могло раније чути – до неколико минута пре убиства.
Наиме, према верзији овог догађаја коју су припадници Деветог (пратећег) одељења РДБ-а изнели током главног претреса, наредба о наглом прекиду праћења издата је у време када је Ћурувија, враћајући се у стан тог 11. априла 1999, био код зграде Радио Београда, на неких четири-пет минута хода од свог стана.
Поједини припадници пратећег одељења, међутим, инспектору Кецману су рекли да нису сви чули ту наредбу, тако да су обавештајци који су за њу знали колима скупљали оне који су наставили праћење у Светогорској улици, између Радио Београда и пасажа у близини раскрснице с Палмотићевом, где је Ћурувија убијен.
Тако је дошло до тога да, како је пренео Кецман, један од оних који су пратили Ћурувију, Светозар Мирчевић– јави радио-везом да је у ретровизору кола у којима је возио колеге из тзв. пратећег одељења, видео њега како са Бранком Прпомулази у пролаз ка згради у којој је живео, где је неколико секунди касније и убијен. Тада је он радио-везом изговорио „важи 47“ (праћени прилази стану), али му је тада речено да прекине са извештавањем.
Кецман је рекао да су припадници тзв. пратећег одељења после тога отишли на Калемегдан, да су деловали изгубљено и да су тек тада схватили шта се догодило. Упитао је судско веће да ли може да каже оно што је чуо од припадника пратећег одељења, пошто звучи вулгарно. Када му је судија то одобрила, рекао је да су им неки рекли: „Дупе уза зид, нико ништа да не прича“.
Објаснио је да је све то сазнао кроз оперативни рад и информативне разговоре са припадницима Деветог одељења.
Кецман је рекао и да је на тај начин сазнао да је Зоран Павић, шеф Деветог одељења, озбиљно критикован дан уочи убиства Ћурувије, 10. априла, зато што није обавештавао довољно често о праћењу, и да је добио наредбу да сутрадан, на дан убиства, извештава о свакој промени кретања, што је протумачио као крајње неуобичајен начин праћења.
Иначе, Кецман је у једној успутној реченици рекао да је већи део оних који су пратили Ћурувију – оболео.
Забрањено испитивање Вучелића
Током тросатног сведочења Кецман је навео и да је тек пошто је из једног информативног разговора сазнао који је број телефона Ратко Ромић користио у време када је Ћурувија убијен, кренуо да истражује листинге телефонских разговора и да је тако 2005. дошао до података са базних станица, који су данас један од кључних доказа у овом случају јер говоре о комуникацији и месту где су се налазили оптужени у време злочина.
Он тврди да су Курак и Ромић били „на самом месту убиства Ћурувије“ у време када се тај злочин догодио, а да је утврдио и да је Радомир Марковић „организатор убиства“.
Кецман је број телефона који је користио Мирослав Курак открио такође оперативним радом, када је добио информацију да је користио број који је добио од фирме „Лакер“, а да је те телефоне Кураку дао Милорад Вучелић, некадашњи директор РТС-а и потпредседник Социјалистичке партије Србије.
Кецман је рекао и да му је било забрањено да испита Вучелића, иако је Курак радио у његовом обезбеђењу. Касније је додао и да му је било онемогућено да испита и Александра Тијанића.
Кецман је подсетио и да су он и они који су истраживали случај трпели озбиљне притиске. Навео је како му је претио Славиша Арсић, возач Бранка Црног, у то време помоћника начелника Службе Радомира Марковића. Подсетио је и да је Арсић био предмет истраге као један од оних који су овај злочин починили, али да за то нису прикупљени материјални докази.
После његовог сведочења, Ратко Ромић је рекао да је та расправа између Арсића и Кецмана била због њихових личних сукоба из прошлости.
С друге стране, Кецман тврди да није тачно да је он икада примењивао незаконите мере према онима од којих је узимао изјаве, па ни према Арсићу, који га је за то оптужио сведочећи пред овим судским већем.
„Напротив, чак сам ризиковао да изгубим посао када сам омогућио Ромићу да из притвора позове са фиксног телефона своју ћерку, којој је био рођендан, иако је то забрањено“, рекао је Кецман.
Бели голф у близини места убиства
Према оптужници, заснованој највећим делом на подацима до којих је дошао инспектор Кецман, убице Славка Ћурувије су у време злочина користиле белиголфРесора државне безбедности. Он је рекао да су сазнали како је Милан Радоњић издао налог да се тај голф преда Ромићу, али да су тог дана, због кашњења оних који су голфдовезли, ипак видели Ратка Ромића са још једном особом, када су дошли да то возило преузму.
Та друга особа је, према ранијим сведочењима радника РДБ-а Драгана Павића, који јеголф довезао, била у мраку, па је није препознао, али Кецман каже да је каснијим оперативним радом утврђено да је то био управо оптужени Мирослав Курак.
Рекао је и да су прикупили информације о томе да су у том белом голфувиђени припадници РДБ-а у близини места убиства у данима пре злочина – да су их видели и људи из оближњих кафеа, па и да су их легитимисали из оближње станице у Улици Мајке Јевросиме.
Кецман тврди да су са белим голфомРомић и Курак задужили и колску књижицу и шифрарник, у коме је стајало и то да је последњи извештај, који је Срђан Јовановић, не знајући за прекид праћења, дао централи у београдском центру био шифра 47, која је значила да се „објекат“ праћења приближава свом стану. Додао је и да је парадоксално то што у јавној безбедности шифра 47 означава убиство.
Рекао је и да је информацију о белом голфу добио од Александра Радосављевића, припадника пратећег одељења, који је учествовао у праћењу и на дан убиства. Он је био рођак Момира Гавриловића, радника Службе, који је касније убијен. Није ни потребно додати да убиство до данас није расветљено.
Одбрана оптужених: Медијски наступ и спиновање без доказа
Адвокати оптужених су по завршетку сведочења Драгана Кецмана рекли да то није било сведочење, већ медијски наступ и спиновање без икаквих доказа.
Иначе, Кецман је био први сведок који је морао да по завршетку сведочења остане у судници и саслуша све примедбе на своје излагање, које се углавном састојало од различитих компромитујућих закључака који су често били увредљиви.
Адвокат првооптуженог Радомира Марковића, Душан Машић, приметио је како Кецман говори острашћено, да нема ниједан доказ, али да ће све новине „сутра писати да је Ћурувија био државни непријатељ број 1“.
Неколико пута је поновио како је Кецман у контакту са Вераном Матићем, председником Комисије за истраживање убистава новинара. Рекао је да Матић у јавним наступима „спроводи притисак на суд и све нас“, па је подсетио и на то да је ТВ Н1 јуче објавила како Матић тражи да се судско веће у овом поступку „самоукине“.
И Зора Добричанин Никодиновић, бранилац Ромића и Радоњића, приметила је како Кецман није сведочио за суд, већ за медије, те да је понављао „небулозе“ из неких медија.
„Кецман се труди да му не пропадне животно дело, да оптужи Слободана Милошевића и Службу државне безбедности“, рекао је оптужени Радомир Марковић.
Суђење се наставља 6. децембра. Председница судског већа Снежана Јовановић још једном је најавила да ће тада доказни поступак вероватно бити завршен и да ће се почети са изношењем завршних речи.
ВИШЕ ОД 500 ЉУДИ ИСПИТАО И О ТОМЕ – НЕ СМЕ ДА ГОВОРИ
Драган Кецман је детаљно објаснио нека од најважнијих сазнања до којих је дошао током истраге, и поред инсистирања председнице судског већа Снежане Јовановић да може да одговара само на питања која се тичу његовог оперативног рада, али и да не сме да говори о свему што је чуо током информативних разговора.
Нејасно је који ће део информација које је током сведочења изнео Кецман суд уопште узети у обзир приликом доношења пресуде, пошто је председница већа објаснила да је позван да говори само о процедурама, али не и о резултатима истраге или о сазнањима до којих је дошао кроз информативне разговоре.
Проблем је био у томе што је огроман део индиција, сазнања и доказа прикупљен управо путем информативних разговора – Кецман је рекао да их је обавио најмање 500, а оставио је могућност да их је било и 1.000, а можда и 2.000.
