6. децембар 2015.
Процес у Специјалном суду наставља се сведочењима бивших начелника одељења београдског центра РДБ Радована Божовића, Бранка Важића, Владимира Николића и Горана Живаљевића
Пише: Тамара Огњановић
У Специјалном суду у Београду у понедељак ће, сведочењем некадашњег начелника Трећег одељења београдског центра Ресора државне безбедности Радована Божовића и бившег начелника Четвртог одељења тог центра Бранка Важића, бити настављено суђење осумњиченима за убиство новинара и власника Дневног телеграфа и Европљанина Славка Ћурувије.
За уторак су најављена сведочења Владимира Николића, начелника аналитике у Београдском центру у време убиства Ћурувије, и Горана Живаљевића, бившег заменика директора БИА.
Радован Божовић
У време убиства Славка Ћурувије био је начелник Трећег одељења Центра РДБ Београд.
Божовић је у исказу Тужилаштву рекао да му није познато да је Државна безбедност током 1998. и 1999. године, односно 11. априла 1999, „сагледавала активности“ Ћурувије применом расположивих мера у Трећем одељењу у коме је био начелник.
Он је навео и да као начелник тог одељења није имао обавезу извештавања јер је то преузео начелник Деветог одељења Зоран Павић, који је директно обавештавао тада новопостављеног начелника београдског центра Милана Радоњића (оптуженог у овом процесу).
Како је у исказу навео, заједно са другим начелницима оперативних одељења био је укључен у дежурства у седишту београдског центра, на после почетка бомбардовања измештеној локацији у Улици цара Уроша.
Рекао је да на дан убиства Ћурувије није био дежуран, а да је за то убиство сазнао из вести. После тога је од колеге Цвјетина Милинковића преузео дежурство, у ноћи између 11. и 12. априла 1999, када је сачињен извештај о праћењу Славка Ћурувије.
Бранко Важић
У време убиства био је начелник Четвртог одељења београдског центра. У исказу Тужилаштву Важић је изјавио да је 12. априла 1999. био дежуран начелник у београдском центру. У једном тренутку је, дајући исказ, рекао да је тада коментарисао да иза убиства Ћурувије стоји Служба, али је касније, како се наводи у оптужници, објаснио да „никада није експлицитно“ рекао да иза убиства стоји Служба, али да је „било коментара“ да је она увучена у тај случај.
Када је у питању била мера која се примењивала према Ћурувији, он је казао да је било неуобичајено то што је „буквално свака промена морала да се хитно пријави“, да је праћење обављало Треће одељење и да није знао који оперативац прати Ћурувију.
Изјавио је и да га је Милан Радоњић обавестио да се примењује мера тајног праћења над Ћурувијом, као и да је чуо да је начелник Зоран Павић претрпео критике од Радоњића јер није на време обавештавао о променама кретања Ћурувије.
Важић је говорио и о томе како су тадашњи људи од поверења Радета Марковића (првооптуженог у процесу) били функционери ДБ Бранко Црни, Милан Радоњић, Никола Ћурчић, Зоран Мијатовић и Горан Петровић.
Сведочио је и о склањању технике и документације београдског центра за време бомбардовања, рекавши да је начелник аналитике Владимир Николић узео сервер на којем су били сви подаци, или већина њих, за предмете су проналажене локације и да су досијее носили кућама.
Он је навео да је код Калемегдана, у подруму једне зграде, била смештена аналитика, која не би могла да функционише без тог сервера, и да му је Николић рекао да је изнео сервер и донео га у те просторије.
За уторак је најављено сведочење бившег функционера РДБ Владимира Николића и радника контраобавештајног сектора Центра РДБ БеоградГорана Живаљевића.
Владимир Николић
До почетка маја 1999. радио је као начелник аналитике у београдском центру РДБ.
У исказу који је дао у Тужилаштву за организовани криминал навео је да се од доласка Милана Радоњића на место начелника Центра догађају „потпуно неуобичајене ствари и настаје један потпуно нетипични рад“ у односу на све претходне године.
Део исказа Николић је посветио свом хапшењу 1. октобра 1999, после чега је 13 месеци провео у затвору, под оптужбом за одавање поверљивих података опозицији, односно СПО.
Он је претходно, у мају, напустио РДБ, а у тренутку хапшења радио је у Дирекцији за грађевинско земљиште Београд, која је тада била у надлежности Српског покрета обнове. Три дана пре убиства на Ибарској магистрали, киднаповали су га припадници РДБ, о чему је такође говорио у свом исказу.
Николић је био један од четворице дежурних начелника у београдском центру у време НАТО бомбардовања и смењивао се са осталим колегама на дужности дежурног начелника Центра, који је био измештен на алтернативну локацију јер је зграда Центра била бомбардована, наводи се у оптужници.
„Одмах након доласка Радоњића, започета је пратња Славка Ћурувије, и Радоњић је издао потпуно атипичан налог да се јавља свака промена кретања објекта“, рекао је Николић у сведочењу.
Он је навео да се, с обзиром на то да је радио и непосредно две године у пратећем апарату и био оперативац Службе који је у свом раду тражио примену те мере, „то никад није радило и да је било само по себи у првом моменту веома чудно зашто да се јавља свака промена када је уобичајено да се јављају само неке“.
Додао је да је пракса била да се неколико пута дежурна екипа која прати објекат јави и каже да је објекат променио правац, да је објекат „кренуо овамо или онамо“, али никад да се јавља свака промена, те је то било „мало чудно“.
Николић је рекао да у почетку није томе придавао значај, све док није дан након убиства Ћурувије дошао на дежурство и у свесци дежурног начелника видео шта је написао Цвјетин Милинковић, који је дежурао у време убиства и који је ту до детаља забележио све што се догађало током његовог дежурства.
Ту је прочитао да је пратња прекинута непосредно пре него што је јављено да је Ћурувија убијен и додао да је тада схватио да налог Радоњића да се јавља свака промена „и није био необичан, с обзиром на епилог да је објекат убијен“.
Током праћења Ћурувије, све што је било важно и битно јављао је начелник Деветог одељења. Николић је у истрази рекао да је он јављао јер је имао Радоњићев налог да јавља сваку промену и да је то међу дежурним начелницима коментарисано као потпуно атипично.
Радоњић је тражио да Зоран Павић, начелник Деветог одељења, дође на рапорт код њега зато што претходног дана није јављана свака промена, што је било чудно.
„Зашто рапорт због нечега што се иначе не ради?“, питао је Николић, који је подсетио да пре тога никад нико није јављао сваку промену, да је то за њега био потпуно нови моменат.
Он је рекао да је београдски центар РДБ од када је кренуло бомбардовање, упркос свему, функционисао нормално, и да је „ненормално“ почео да функционише од доласка Радоњића.
„Ствари су почеле да функционишу на неуобичајен начин јер није било значајно ко је начелник, ко је заменик начелника, ко је шеф, него ко је човек од поверења, а ко није од поверења“, рекао је у исказу.
Додао је и да је касније сазнао да су сви који нису били од поверења стављени на мере и да су тајно прислушкивани, као и да је након 5. октобра због тога поднета кривична пријава против Радета Марковића и Радоњића. Он је навео и да је Центар због бомбардовања изместио целокупну документацију, да ниједан папир није зафалио, да је све било на своме месту и да је настављен рад као да се ништа није догодило, за разлику од централне службе која то није урадила „па су папири летели по целом Београду“.
Сведок је даље навео да је у априлу 1999. одбио да буде распоређен на непостојеће радно место на Косову, због чега је у дисциплинском поступку удаљен, и додао да је због тога осетио олакшање јер није више делио пословни професионални простор са Радоњићем.
Он је рекао да је за 20 дана колико је провео заједно с њим, док је Радоњић руководио Центром, „доживео такве ствари и видео да нешто није у реду“ – од налога да се уђе у црногорску вилу до уласка припадника београдског центра у резиденцију америчког амбасадора.
Николић је затим неколико месеци био без посла, па је успео да се запосли у Дирекцији за грађевинско земљиште, која је тада била у рукама опозиције. Према његовом образложењу, то је очигледно тадашња служба „схватила као издају“, после чега су га, са врећом на глави, киднаповали и одвели у подрум, где је провео пет дана и пет ноћи.
У време процеса који се водио против четворице функционера РДБ, Милана Радоњића, Веселина Лечића, Стевана Басте и Горана Живаљевића, због његове отмице, Николић је изјављивао да су „људи из Службе планирали атентат на Вука Драшковића, па су мислили да би он, пошто је радио у Државној безбедности, могао да помогне у разоткривању тог злочина“.
Како је у исказу Тужилаштву рекао, против њега је вођен судски процес који је био „пар екселанс монтиран, где се променило 13 чланова већа, где је на крају судија који га је осудио, након доношења пресуде био унапређен у судију Врховног суда и постао члан Савезне изборне комисије, а након промена 5. октобра изгубио је посао и Скупштина Србије га је разрешила“.
Десет година касније, због Николићевог незаконитог хапшења, у Другом општинском суду у Београду осуђени су Радоњић, на шест месеци затвора, и Стеван Баста – на пет. Пресуда није извршена због застарелости.
Стеван Баста је такође сведочио у процесу за убиство Ћурувије.
У том случају, бивши заменик директора БИА Горан Живаљевић ослобођен је оптужбе за изнуђивање исказа Николићу.
Николић је после петооктобарских промена прешао у дипломатију и био је конзул у Трсту.
Горан Живаљевић
У време убиства Ћурувије био је радник контраобавештајног сектора Центра РДБ Београд, а од јануара 2003. до марта 2004. заменик директора БИА. У поступку за отмицу Владимира Николића био је до 2005. године сведок, а касније је постао оптужени због изнуђивања исказа од Николића у притвору.
Живаљевић је био тај који је после отмице Николића био одређен да с њим разговара. О том разговору Владимир Николић је говорио у истрази 2001. и 2005. године.
У више наврата током поновљеног исказа, Николић је оценио Живаљевићево понашање као „коректно“, чак као „забринуто“, инсистирајући на томе да је он „последњи актер“ те приче кад је о одговорности реч:
„Мислим да у том контексту Живаљевић не треба да буде ни оглашен кривим, нити да он буде једини кривац и да се на њему кола сломе.“
Ево како је то испитивање Николић описао у недељнику Време 2006. године:
„Хоћу да појасним део који се односи на Горана Живаљевића… Сасвим одговорно могу да кажем… Горан није заиста ниједног момента прекорачио нека своја овлашћења која је имао као полицајац. Разговарали смо, видео сам и осећао у појединим моментима да му је јако непријатно… Тај разговор са Гораном, ја то знам, био је сниман; није заиста ниједног момента повисио тон, нити се, да кажем, кабадахијски понашао. (…)
Али, морам још једном рећи да ми никада није претио, с тим што се сећам да је у једном моменту рекао: ‘Знаш, Владо, уколико то не кажеш и не завршиш с тим, бићеш убијен’, али ја заиста ниједног момента нисам осетио у тој причи да је он мислио на то, нити је рекао да ће ме он евентуално убити.“
Иначе, и Живаљевићева супруга ће бити саслушана. Она је такође била радница РДБ и у време убиства Ћурувије, прислушкивала је његов телефон.
ОПТУЖЕНИ
За убиство Ћурувије 11. априла 1999. године оптужени су бивши начелник Ресора ДБ Радомир Марковић и бивши начелник београдског центра РДБ Милан Радоњић, као организатори, припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству, као непосредни извршилац, и Ратко Ромић, у време убиства главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ, оптужен да је дршком пиштоља ударио по глави Бранку Прпу која је у време убиства била са Ћурувијом.
У изјашњавањима пред судским већем, оптужени бивши начелник РДБ Радомир Марковић, Радоњић и Ромић негирали су учешће у убиству Ћурувије.
Радоњић и Ромић су у притвору, Марковић служи казну од 40 година затвора, а за Кураком је расписана међународна потерница.
