20. фебруар 2016.
Предлог адвоката одбране, са којим се сагласио и тужилац, да неки од сведока не буду непосредно саслушавани, већ да се само прочитају њихови ранији искази, инициран је опаском сведока Драгана Бакшуновића да су на његово памћење утицали проток времена и све оно што је током година чуо или прочитао у медијима
Пишу: Зоран Б. Николић и Светлана Палић
У наставку суђења оптуженима за убиство новинара Славка Ћурувије, адвокати одбране су у петак предложили да неки од сведока убудуће не буду непосредно саслушавани пред Специјалном судом за организовани криминал, већ да се на рочишту само прочитају њихови искази дати истражном судији 2007. године. Са овим предлогом се „у принципу“ сагласио и заменик тужиоца за организовани криминал Миленко Мандић.
Судско веће, којим председава судија Снежана Јовановић, о овом предлогу још није донело одлуку, али ако га одобри, то би могло знатно да убрза овај судски процес.
Власник Дневног телеграфа и недељника Европљанин убијен је 11. априла 1999. године, у пасажу испред зграде у којој је становао, у Светогорској улици број 35 у Београду.
За његову смрт Тужилаштво за организовани криминал терети тадашњег начелника Ресора државне безбедности Радомира Марковића(који у овом тренутку служи казну од 40 година затвора), ондашњег начелника београдског центра РДБ Милана Радоњићаи бившег главног инспектора Друге управе РДБ Ратка Ромића (обојица у притвору од 2014. године), те бившег припадника РДБ Мирослава Курака, који је у бекству.
Само би непосредно испитивање сведока, њих 90, које је предложило Тужилаштво, потрајало годинама.
Осим тога, као што је велики број сведока до сада истицао током сведочења, чињеница да је од убиства прошло 17 година утицала је на њихово памћење. „Не сећам се“ – реченица је која се много пута чула на овом суђењу. Искази дати истражном судији узети су осам, односно девет година пре главног претреса који је у току, када је сећање на време убиства било много свежије.
Суд је у петак успео да саслуша чак два сведока, што се ретко дешава. Сведочили су Драган Бакшуновић иСрђан Јовановић, припадници друге смене Деветог (пратећег) одељења београдског центра РДБ, која је на дан убиства требало да прати Славка Ћурувију од 16 сати до поноћи.
Бакшуновић, који је био један од три возача у тој смени, у неку руку је био и повод за предлог одбране да се читају раније изјаве уместо непосредног саслушања сведока. Он се, наиме, одмах на почетку сведочења оградио, рекавши да су на његово памћење утицали проток времена и све оно што је током година чуо или прочитао у медијима.
Ко се чега не сећа
„Пратили смо Славка Ћурувију неколико дана пре убиства, можда три, четири или пет, не могу са сигурношћу да тврдим. Радили смо врло кратко тог дана, преузели смо контролу над ‘објектом’ у Кнез Михаиловој улици код ресторана ’Коларац’“, рекао је Бакшуновић, који је објаснио да је на смену довезао колеге „пешаке“ Срђана Јовановића и Сашу Ђурђевића, тада приправника на обуци.
„Дошао сам са својом екипом на Студентски трг, моји људи су изашли, пресекли ка Кнез Михаиловој и ’Коларцу’, где су преузели ‘објекат’“, рекао је овај сведок.
Међутим, када је Бакшуновићу предочено да је Светозар Мирчевић, вођа његове екипе, који је раније сведочио, рекао да су се пре почетка смене сви окупили на такси станици преко пута зграде Политике, он је рекао да се тога не сећа.
Светозар Мирчевић, заменик шефа смене који је раније сведочио, рекао је да је Бакшуновић био паркиран у Цетињској улици. Бакшуновић се тога не сећа. Мирчић је тврдио да радио-веза на дан убиства није радила, Бакшуновић изричито тврди да јесте
Чињеница је да је и Срђан Јовановић, који је сведочио одмах после Бакшуновића, рекао да су он и Ђурђевић, колико се сећа, до „Коларца“ дошли из правца палате „Албанија“.
Мирчевић је сведочио и да је Бакшуновић у неком тренутку био стациониран у Цетињској улици, али је Бакшуновић децидирано рекао да то није тачно.
У сваком случају, Бакшуновић је описао како је све време слушао радио-везу, преко које су његове колеге јављале како прате Ћурувију, а део екипе и његову везу. Ранији сведоци су, наиме, испричали како је Ћурувија на почетку шетње, код палате „Албанија“ срео њима непознатог мушкарца, чији је идентитет требало утврдити, па је од тог тренутка и тај човек био праћен.
„Ћурувија је веома брзо после нашег преузимања смене изашао из ресторана, кренуо Кнез Михаиловом улицом, прешао Трг Републике, прошао поред тржног центра ’Стакленац’, ушао у Македонску и кренуо у правцу Улице Лоле Рибара“, рекао је Бакшуновић.
Он каже да је полако померао возило у правцу кретања Ћурувије и Прпе, а да је преко радија чуо да је праћење прекинуто када су они били негде код зграде Политике, када је он сам тек ушао у Македонску улицу. После тога се упутио ка месту окупљања на скверу код Каленић пијаце, каже „вероватно Дечанском“, а да је убрзо потом чуо наредбу да се и остатак екипе прикључи праћењу Ћурувијине „везе“.
Пре него што је стигао до места где се тада налазила „веза“ („био сам негде у Пролетерских бригада, улазио сам у Молерову…“) чуо је да се и тај посао прекида, па је отишао на место окупљања, где је требало да смена сачини извештај.
Лако препознатљив голф
Бакшуновић је, одговарајући на питања тужиоца, рекао да праћење Ћурувије претходних дана није било захтевно, напротив, било је прилично досадно јер Ћурувија није много излазио тих дана. Он је говорио и о захтеву да се 11. априла чешће јавља позиција Ћурувије.
„Обично се јављају промене кретања кад ’објекат’ промени улицу, а не кад је у истој улици. Тога дана су јављали и шта треба и шта не треба. Нема потребе да се јавља пет пута кад је ‘објекат’ у једној улици. ‘Пешаци’ Срђан Јовановић и Саша Ђурђевић, или други ‘пешаци’, јављали су сваку промену. То не смета на послу, али је неуобичајено“, рекао је Бакшуновић.
Бакшуновићево сведочење било је значајно јер је овај сведок у истрази изјавио да је у близини Ћурувијиног стана, у данима док је трајала мера тајног праћења, видео белиголф 3, власништво Деветог одељења, који је, према оптужници, 9. априла предат оптуженом Ратку Ромићу.
Драган Бакшуновић тврди да је Срђан Јовановић до кафане „Коларац“ дошао са Студентског трга, а сам Јовановић да је у Кнез Михаилову ушао из правца палате „Албанија“
„Видео сам бели голфдан-два пре убиства, управо у тим досадним сменама, кад сам ишао да купим хамбургер. Видео сам како пролази Улицом Илије Гарашанина и скреће наниже, у Таковску. Познавао сам тај ауто, њега је годинама дужио мој пријатељ Љубиша Драговић. У том тренутку, нисам томе поклањао пажњу“, потврдио је у петак Бакшуновић.
Он је објаснио да је поменути голфимао две специфичности по којима га је препознао:
„Фалила му је украсна лајсна на задњим вратима, а имао је и необичне фелне, каквих у то време у граду није било много. Тог дана кад сам видео аутомобил, чуо сам и да је ауто предат Оперативи на коришћење, али ни томе нисам придавао значај“, рекао је Бакшуновић, који се не сећа да ли је неко био с њим у тренутку када је видео спорно возило, али се сећа да је тог дана, ту чињеницу поменуо „неком, у неформалном разговору“.
Он је прецизирао да тај аутомобил није видео на дан убиства, а да Ратка Ромића није ни познавао, па не би запамтио ни да га је видео.
Је ли било шифре „Важи 47“?
Сведок Срђан Јовановић, који је био део тројке „пешака“ (уз њега су то били Предраг Кривокућа и приправник Саша Ђурђевић) који су пратили самог Ћурувију тог поподнева, испричао је да је на почетку смене добио информацију да се Ћурувија налази у башти ресторана „Коларац“.
„Позиционирали смо се на каменим жардињерама у Кнез Михаиловој, близу ’Коларца’, одакле смо имали директну визуелну опсервацију. Пришао нам је Небојша Соковић (шеф смене, прим. СЋФ) и рекао да јављамо сваку промену у кретању ‘објекта’. Из контекста сам закључио да се догодио неки пропуст у претходној смени. Кад сам дошао на посао, изненадио сам се и да Ћурувија није у стану. Не сећам се да смо га пре тога пратили на терену. Углавном се сећам седења у колима и опсервације стана“, рекао је Јовановић.
Он је напоменуо и да су налог за чешће јављање добијали и у неким ранијим случајевима, да се то није десило само овога пута, те да су сами „пешаци“ одлучивали колико ће се често јављати.
Бакшуновићево сведочење било је значајно јер је он потврдио своју изјаву дату у истрази, да је у близини Ћурувијиног стана, у данима док је трајала мера тајног праћења, видео бели голф 3, власништво Деветог одељења, који је, према оптужници, 9. априла предат оптуженом Ратку Ромићу
„Кратко смо се консултовали, ја сам био задужен за обуку Саше Ђурђевића који је био свега месец дана на послу, па је договор био да ћемо нас двојица ићи у пару, а Кривокућа посебно. Рекао сам Ђурђевићу да ће он јављати промене радио-станицом, а ја ћу му читати шифарник, како би он учио. Ја сам стишао своју радио-станицу“, наставио је сведок.
Ћурувија и Прпа су убрзо напустили „Коларац“ и кренули Кнез Михаиловом улицом.
„У складу с налогом, јављали смо сваку промену, сваку попречну улицу на коју би наилазили, а кад не би било улица, онда смо јављали по објектима: Филолошки факултет, САНУ, фонтана… Била је то једна шетња и ништа се значајније није догађало. Саша и ја смо били иза Ћурувије, док се левом страном улице кретао Кривокућа“, објаснио је сведок.
Јовановић је испричао да им је на улазу у Македонску улицу, „у висини такси станице или пре тога“, Светозар Мирчевић рукама дао знак да је посао завршен.
„Ја то нисам чуо јер ми је била утишана радио-станица, а није чуо ни Ђурђевић. Мирчевићев ауто је био паркиран у висини кафане ’Грмеч’. Пришли смо колима и обичај је био да се прикупимо и сачекамо остале ‘пешаке’. Стигао је налог да се прикључимо другом делу екипе који је радио ’везу’.“
Јовановић каже да је у опел астру,коју је возио Мирчевић, сео на задње седиште, иза возача.
„Кренули смо кроз Светогорску у правцу Крунске. Мислим да смо прошли колима поред Ћурувије, којег сам угледао кроз лево стакло, и да смо се зауставили на семафору, кад је Мирчевић стиснуо радио-везу и јавио: ’За ово наше даље важи 47’, што значи да се објекат креће у правцу свог стана. Одговорено му је: ’Остави то, завршили смо’.“
Међутим, када му је судија Снежана Јовановић предочила да у ранијем исказу код истражног судије није био сигуран да се Мирчевић неком јавио радио-станицом и да није помињао одговор, Јовановић је рекао:
„Веродостојније је то од пре, јер тада сам сигурно боље упамтио. Да је прокоментарисао Ћурувијино кретање, то јесте. У овом тренутку мислим да је добио одговор, тако сад памтим.“
Ваља напоменути да се и у оптужници цитира тврдња Јовановића да је Мирчевић радио-везом јавио: „Важи 47“, притом се тамо не тврди да је Мирчевић добио неки одговор. Из самог текста оптужнице није јасно о којем је Јовановићевом исказу реч и када је он дат.
Судија је потом Срђану Јовановићу предочила да Мирчевић тврди да тога дана није користио радио-везу, да је из тога разлога и дао, визуелно, знак за прекид пратње. Претходно је Драган Бакшуновић категорично тврдио да је радио-веза тога дана радила. То је била једна од ретких ствари у које је био потпуно сигуран. Јовановић је оповргао и Мирчевићеву тврдњу да се друга смена окупила код зграде Политике.
Адвокат породице Ћурувија Слободан Ружић указао је на то да је од многобројних припадника Деветог одељења који су до сада сведочили, само Светозар Мирчевић тврдио да радио-веза није радила 11. априла.
НАРЕДБА ДА СЕ О УБИСТВУ НЕ РАЗГОВАРА
Срђан Јовановић је, одговарајући на питање тужиоца да ли је с колегама коментарисао убиство, одговорио да се „трудио да о томе не разговара“.
„У почетку се нисмо ни виђали, а и понашање запослених у ДБ-у је такво да о неким стварима не причамо много. Касније је дошао званичан писмени налог да то не треба да коментаришемо, јер ДБ није учествовала у томе. Био је то неки текст који смо читали испред свих припадника наше смене. Значи, било је официјелно да се не коментарише. А генерално, да, коментарисало се.“
На тражење оптуженог Милана Радоњића да детаљније објасни о каквом се тексту ради, Јовановић је рекао:
„То је било након објављивања досијеа ‘Ћуран’ у медијима, добили смо тај акт. Прочитан је наглас, нико није интерпретирао садржај. Ја сам читао. Не знам ко је потписао, дао ми је шеф смене, цела смена је била ту, и ја сам прочитао.“
„ШТА ТРЕБА?“
Док је Драган Бакшуновић на питање Зоре Добричанин Никодиновић, бранитељке Радоњића и Ромића, објашњавао зашто је важно да припадници Деветог одељења у радио-комуникацији користе шифре („Стране службе увек занима шта дојављујемо, тако сам обучен.“), адвокатица је рекла: „Није смешно, Рајко“, гледајући према заступнику Бранке Прпе, адвокату Рајку Даниловићу.
Неки минут касније, Зора Добричанин Никодиновић је зауставила испитивање сведока и, гледајући у истом правцу, питала: „Шта треба?“.
„Ја сам запањена, какво је то понашање: ‘Шта треба’“, интервенисала је судија Снежана Јовановић. Онда се окренула на другу страну и рекла:
„Колега Даниловићу, опоменула сам вас да се не смејете и не коментарише на постављено питање браниоца. Не терајте ме да затежем ситуацију тако што ћу вас новчано кажњавати и опомињати.“
