3. јул 2016.
Међу осам позваних сведока биће и „новинари“ Мирослав Марковић, Ђорђе Мартић и Хаџи Драган Антић, који су у време убиства били запослени у новинској кући Политика. Они су учествовали у медијској припреми овог злочина
Пише: Зоран Б. Николић
Суђење за убиство Славка Ћурувије, новинара и власника листова Дневни телеграф и Европљанин, наставља се сутра пред Специјалним судом за организовани криминал у Београду. За три дана, 4, 5. и 6. јула, у судници ће се, међу осам позваних сведока, појавити чак четири новинара, или „новинара“.
Тројица, Мирослав Марковић, Ђорђе Мартићи Хаџи Драган Антић, у време убиства била су запослена у новинској кући Политика. Они су учествовали у медијској припреми овог злочина, само неколико дана пре убиства које се десило почетком НАТО бомбардовања 1999. године. Четврти, уредник листа Таблоид Милован Бркић, тврди да је пре самог догађаја имао сазнања да се спрема ликвидација Ћурувије.
Ћурувија је убијен на Ускрс, 11. априла 1999. године, за време НАТО бомбардовања, усред дана, на улазу у двориште зграде у којој је живео.
На оптуженичкој клупи Специјалног суда, поред тадашњег шефа Ресора државне безбедности (РДБ) Радомира Марковића, налазе се и бивши шеф београдског центра РДБ (ЦРДБ) Милан Радоњић, као и тадашњи главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ Ратко Ромић. Као извршилац убиства оптужен је бивши припадник резервног састава РДБ Милан Курак, који је у бекству.
Одјеци говора Мирјане Марковић
Мирослав Марковић је аутор текста „Ћурувија дочекао бомбе“, објављеног у Политици експрес пет дана пре убиства, 6. априла 1999. У тексту се аутор позива на изјаву Мирјане Марковић, супруге Слободана Милошевићаи председнице Дирекције Југословенске левице (ЈУЛ) из новембра 1998, приликом оснивања Универзитетског комитета те партије. Она је тада Ћурувију назвала издајником, тврдећи да он подржава САД у жељи да бомбардују Србију. Мирослав Марковић је у свом тексту практично поновио те тврдње.
„У овој ситуацији мудро су заћутали сви они који су све време прижељкивали бомбе за Србе. Реч је, дабоме, о Славку Ћурувији. Данас када те жељно очекиване и призиване бомбе убијају Србију, издајници ћуте. Ако чекају да Срби и Србија буду покорени, узалуд чекају, а ако су се надали да ће њихова издаја бити заборављена, узалуд су се надали“, написао је тада Марковић. Текст је исте вечери прочитан у Другом дневнику РТС-а.
Марковић је у исказу датом 2007. године истражном судији рекао да је био новинар Политике експрес од 1978. године, да је текст о којем је реч написао 5. априла 1999, након помињања Ћурувије од стране главног уредника Политике експрес Ђорђа Мартића.
Међу сведоцима би требало да се нађу и Зоран Мијатовић, некадашњи заменик начелника РДБ, као и два бивша висока полицијска функционера: Радован Кнежевић, први начелник Управе за борбу против организованог криминала, и Драган Марковић, бивши начелник Одељења за општи криминал УБПОК-а, који су 2001. водили истрагу о убиству Ћурувије
Он је рекао да је оригинални текст био дужи, али га је Мартић скратио. Текст је написао сетивши се текста у Политици из новембра 1998, у којем је објављен говор Мирјане Марковић на седници Универзитетског комитета ЈУЛ-а, где је она изнела садржину свог разговора са Ћурувијом.
Ђорђе Мартић је у исказу који је дао исте године кад и Марковић, такође поменуо Политикин текст из новембра 1998. Он је, како је рекао, ту тему у априлу 1999. поменуо Хаџи Драгану Антићу, тадашњем директору Политике и блиском сараднику Мирјане Марковић, да би Антић донео одлуку да се такав текст објави. Након тога Мартић се са Марковићем договорио о писању текста. Мартић је поменуо и састанак свих главних уредника у Влади, где им је сугерисано шта Влада мисли да је добро да се појави у штампи.
Сам Радомир Марковић је у истрази објаснио да су у то време, пред крај Милошевићеве владавине, „Хаџи Драган Антић и Милановић (Драгољуб,тадашњи директор Радио-телевизије Србије, прим. СЋФ) креирали мишљења и ставове“. Хаџи Драган Антић је и после 2000. године остао близак породици Милошевић–Марковић.
Милован Бркић, главни уредник листа Таблоид, 2007. године је изјавио да је Ћурувију познавао, али да нису били пријатељи. Ћурувија је, рекао је он, 1996. године, када су Бркића претукли тадашњи припадници сурчинског клана Љубиша Буха, Зоран Шијан и Душан Спасојевић, на насловној страни Дневног телеграфа објавио серијал текстова о том догађају. После тога се, рекао је Бркић, против Ћурувије пред Првим општинским судом у Београду водио судски спор због ширења лажних вести.
Бркић је објаснио да је од 4. до 9. априла 1999. сведочио пред Трибуналом у Хагу, а у земљу се вратио преко Македоније, дан или два пре убиства. Како је навео у исказу датом истражном судији, имао је информације од људи из Хага да ће више особа бити ликвидирано, међу њима и Ћурувија. Није то могао да му јави јер „није имао његов телефон“.
Он је тврдио да има сазнања да је убиство Ћурувије организовао Франко Симатовић, „који и је и раније учествовао у организацији више убистава“. Такође је изјавио да је у акцију праћења и организацију убистава био укључен и Стеван Никчевић, а да је све то рађено уз знање и одобрење начелника РДБ Радомира Марковића.
Зоран Мијатовић: Дебеовац и публициста
Пети сведок је публициста, заправо бивши високи функционер Ресора државне безбедности Зоран Мијатовић, који је до сада објавио три књиге. Он је био умешан у присмотру убијеног новинара, а после октобарских промена 2000. постао је заменик начелника РДБ и са тог места је практично водио истрагу о убиству унутар самог Ресора.
Његову прву књигу је 2004. објавио Недељни телеграф, један од листова које је основао баш Славко Ћурувија. Суоснивач Недељног телеграфа Момчило Ђорговићбио је у то време једини власник тог листа.
Према оптужници, за време бомбардовања, после евакуације из својих дотадашњих просторија у београдској улици Кнеза Милоша, београдски центар РДБ смештен је баш у просторије једног од Ђорговићевих предузећа.
Мирослав Марковић је аутор текста „Ћурувија дочекао бомбе“, објављеног у Политици експрес пет дана пре убиства. У тексту се аутор позива на изјаву Мирјане Марковић из новембра 1998, када је Ћурувију назвала издајником, тврдећи да он подржава САД у жељи да бомбардују Србију. Мирослав Марковић је у свом тексту практично поновио ове тврдње
Зоран Мијатовић је до 1998. године био начелник београдског центра РДБ. Према одбрани Ратка Ромића, изнетој пред судом у јулу прошле године, „праћење Ћурувије почело је 3. јула 1998, у време када је начелник ДБ-а био Јовица Станишић, а начелник београдског ДБ-а Зоран Мијатовић“.
Иако је Бранко Важић, некадашњи начелник Четвртог одељења ЦРДБ Београд, у свом ранијем сведочењу рекао да је Мијатовић био један од људи од поверења Радомира Марковића, Мијатовић је после одласка Јовице Станишића са чела РДБ отишао у пензију, да би после формирања Ђинђићеве владе на почетку 2001. био реактивиран и постављен на место заменика начелника РДБ.
Мијатовић је, како је сам говорио у медијима, а то је потврдило и више сведока, током 2001. године водио интерну истрагу о убиству Ћурувије и о другим политичким убиствима почињеним за време Милошевићевог режима.
Истрага унутар РДБ обухватила је и уништавање документације ДБ-а у данима око 5. октобра 2000. године и проблем овог судског процеса представља недостатак документације која би морала да постоји. Мијатовић је у медијима као директног налогодавца уништавања документације означавао Радомира Марковића.
После Мијатовића сведочиће Љубомир Ристић, бивши начелник нишког ЦРДБ.
Међу сведоцима би требало да се нађу и два бивша висока полицијска функционера: Радован Кнежевић, први начелник Управе за борбу против организованог криминала (УБПОК) МУП-а Србије, и Драган Марковић, бивши начелник Одељења за општи криминал УБПОК-а. Они су током 2001. руководили и истрагом о убиству Славка Ћурувије.
