26. јануар 2016.
Сведок Владимир Николић, начелник одељења аналитике БЦ РДБ у време убиства Славка Ћурувије, поступке другооптуженог начелника Центра Милана Радоњића окарактерисао као неуобичајене, док су оптужени и њихови адвокати покушали да овог сведока прикажу као пристрасног и вођеног личним мотивима
Пишу: Зоран Б. Николић и Светлана Палић
На суђењу за убиство Славка Ћурувије, власника листова Дневни телеграф и Европљанин, у уторак је сведочио Владимир Николић, сада конзул Србије у Бањалуци, а у време убиства шеф Петог (аналитичког) одељења београдског центра Ресора државне безбедности (РДБ) и један од четворице дежурних начелника у Центру.
Николић је поступке другооптуженог Милана Радоњића окарактерисао као неуобичајене, а оптужени и њихови адвокати покушали су да овог сведока прикажу као пристрасног и вођеног личним мотивима.
За убиство Ћурувије 11. априла 1999. године оптужени су бивши начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић и бивши начелник београдског центра РДБ Милан Радоњић, као организатори, припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству, као непосредни извршилац, и Ратко Ромић, у време убиства главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ, оптужен да је дршком пиштоља ударио по глави Бранку Прпу која је у време убиства била са Ћурувијом.
„Начелник се бавио баналностима“
Николић је испричао да је за убиство Ћурувије 11. априла 1999. сазнао из медија, док је био код куће. Током вечери је отишао у привремено седиште београдског центра РДБ, јер је требало да преузме дежурство од дежурног начелника Цвијетина Милинковића.
„Дошавши на дежурство, видео сам да је Милинковић ревносно, савесно и веома педантно водио дневник дежурства тог дана и уписао све што је релевантно. Пало ми је у очи да је био у перманентној комуникацији са начелником Миланом Радоњићем и да је практично поступао по његовим налозима везано за пратњу Славка Ћурувије. Кад сам видео Цвијетинову свеску, схватио сам да нешто није у реду, видео сам да начелник Центра практично води акцију праћења. Након његовог налога за прекид, ‘објекат’ је био убијен! То су биле ненормалне и атипичне ствари у поступању Милана Радоњића“, рекао је Николић.
Разговарало се и о досијеу „Ћуран“, делу досијеа Славка Ћурувије, који је после петооктобарских промена доспео у медије. Владимир Николић је потврдио да тај документ сматра аутентичним, као и да је он из просторија ДБ-а могао бити изнет само кришом, противзаконито, али је негирао да он сам с тим има било какве везе
Сведок је објаснио да је дан пре убиства Ћурувије, као дежурни у Центру, од Радоњића добио налог да нађе начелника Деветог (пратећег) одељења Зорана Павића и да му закаже рапорт код Радоњића јер није јављао на време сваку промену кретања Ћурувије.
„Мени је то било јако чудно. Шта има да јавља сваку промену, јер то је рутинска ствар? И шта је имао да јавља начелнику Центра, требало је да јавља оперативном раднику који је и тражио примену мере. Било ми је чудно зашто начелник Центра то ради. Он има много пречег и паметнијег посла од праћења неког човека на улицама Београда. То је први пут да се начелник Центра бавио једном баналном ситуацијом“, тврдио је Николић.
Он је на инсистирање адвоката одбране потврдио да мисли да то Радоњићево понашање није било противно правилима Службе.
Суочен са тврдњом Ратка Љубојевића, радника РДБ-а, који је о томе како су пратили Ћурувију сведочио на једном од ранијих рочишта, да није било неуобичајено да начелник Центра у неким случајевима преузме оперативно руковођење пратњом, као и тврдњом првооптуженог Марковића да се и он сам, као начелник целог РДБ-а, у неким ситуацијама оперативно ангажовао, Николић је остао при оцени да је Радоњићево понашање било неуобичајено.
Цепање извештаја
Председница судског већа Снежана Јовановић предочила је Николићу део сведочења Ратка Љубојевића, шефа једне од смена Деветог одељења, који је имао задатак да сачини дневни извештај о праћењу Ћурувије на дан убиства. Љубојевић је рекао да је извештај сачинио у два примерка и да је оба примерка предао баш Владимиру Николићу.
„Питао сам га у колико примерака треба да буде извештај, и онда је он у другој просторији телефонирао, а након тога је један примерак поцепао”, рекао је Љубојевић током сведочење, мада није могао да каже да ли је то што је Николић поцепао сигурно био извештај о праћењу Ћурувије, јер је после телефонирања могао да то уради и са неким другим документом.
„Ја се тога уопште не сећам. И нелогично ми је зашто бих исцепао само један примерак”, одговорио је Николић када му је судија прочитала тај део Љубојевићевог исказа.
Судија Снежана Јовановић је овом сведоку предочила још један спорни моменат. Николић је изјавио да је „од неког чуо“ да је Милан Радоњић, убрзо по ступању на дужност начелника Центра, дао налог да се једно од возила Центра уступи Марку Жарковићу, у том тренутку бившем раднику ДБ-а.
„Било ми је необично, више није радио у Ресору, а добио је ауто“, рекао је Николић.
„Мени је то било јако чудно. Шта има да јавља сваку промену, јер то је рутинска ствар? И шта је имао да јавља начелнику Центра, требало је да јавља оперативном раднику који је и тражио примену мере. Било ми је чудно зашто начелник Центра то ради. Он има много пречег и паметнијег посла од праћења неког човека на улицама Београда. То је први пут да се начелник Центра бавио једном баналном ситуацијом“ (Владимир Николић)
Снежана Јовановић је, међутим, прочитала Николићу део његове изјаве дате у марту 2014, у којем Николић каже да је баш он пренео Деветом одељењу Радоњићев налог да се „неки ауто, можда голф 3“ преда Жарковићу.
„Ја сам то потпуно изгубио из вида, али ако сам тако рекао, онда је тако било“, одговорио је Николић.
Разговарало се и о досијеу „Ћуран“, делу досијеа Славка Ћурувије, који је после петооктобарских промена доспео у медије. Николић је потврдио да тај документ сматра аутентичним, као и да је он из просторија ДБ-а могао бити изнет само кришом, противзаконито, али је негирао да он сам с тим има било какве везе.
Много је пажње посвећено и односу између Владимира Николића и Милана Радоњића.
Николић је, наиме, у мају 1999. године добио отказ у ДБ-у јер је одбио да буде премештен на Косово, пошто, како је рекао, није знао шта би он као шеф аналитике без искуства у руковању оружјем тамо радио, а потом се запослио у Дирекцији за грађевинско земљиште града Београда (градска власт је тада била под контролом Српског покрета обнове).
Потом је 1. октобра 1999. ухапшен, после чега је 13 месеци провео у затвору, под оптужбом за одавање поверљивих података опозицији, односно СПО-у.
Радоњић је баш због тога ставио приговор на Николићеву тврдњу са почетка сведочења да он и Николић нису у свађи, очигледно покушавајући да овог сведока прикаже као пристрасног. Исто то је тврдио и Радомир Марковић, поткрепљујући ту тврдњу околностима под којима је Николић добио отказ.
Питање радио-везе
Остала питања овом сведоку тицала су се докумената која су се чувала у архиви аналитичког одељења, којим је руководио Николић (који се документи чувају у којим досијеима, у колико се примерака сачињавају…). Причало се и о измештању ове архиве из зграде МУП-а у Улици кнеза Милоша, на почетку НАТО бомбардовања (да ли је архива била измештена на време, да ли је цела склоњена…).
Одбијен захтев за пуштање из притвора
Пре Николића је своје сведочење, започето у понедељак, довршио Светозар Мирчевић, вођа екипе (односно заменик шефа смене) која је последња пратила Славка Ћурувију, одговарајући на питања судског већа. Он је разјаснио неке детаље из свог исказа.
Николић је објаснио да је дан пре убиства Ћурувије од Радоњића добио налог да нађе начелника Деветог (пратећег) одељења Зорана Павића и да му закаже рапорт код Радоњића, јер није јављао на време сваку промену кретања Ћурувије
Судија Снежана Јовановић је од овог сведока тражила и да разјасни како функционише радио-комуникација између чланова екипе током праћења. Мирчевић је објаснио да комуникацију може да слуша свако ко има радио-станицу и прати ту фреквенцију. Он је објаснио и то што је рекао да, према његовом сећању, радио-веза тих дана није радила, што се коси са изјавама свих досадашњих сведока.
„Радио-станица је морала да буде стално укључена, али је ја ниједном тог дана нисам чуо. Из тога сам закључио да радио-веза не функционише“, рекао је Мирчевић.
Зора Никодиновић Добричанин, бранилац Милана Радоњића и Ратка Ромића, поново је на крају рочишта затражила да њени клијенти буду пуштени из притвора, али је судско веће одбило тај захтев.
Суђење ће бити настављено 19, 22. и 23. фебруара.
ЕНИГМАТИЧНА КОМУНИКАЦИЈА
Владимир Николић је више пута рекао да није знао због чега је Ћурувија био под присмотром. Ово је био повод за једну чудну и неупућенима (у које спадају и репортери Славко Ћурувија фондације) потпуно нејасну конверзацију. Милан Радоњић је питао сведока да ли се бавио „вишим нивоима оперативног ангажовања“. Николић је одговорио да јесте.
„Оперативним комбиновањем, двоструким комбиновањем?“, упитао је Радоњић.
„Да“, одговорио је Николић.
Онда је Радоњић прокоментарисао, отприлике, да би сведоку све било јасно да је знао разлог праћења Ћурувије.
АТИПИЧНОСТ И ЗАКОНИТОСТ
Слободан Ружић, адвокат породице Ћурувија, рекао је новинарима да је значај овог сведока велики:
„Веома је важно што је његов исказ идентичан исказу који је претходног дана дао шеф смене Зоран Павић о томе да је пратња Славка Ћурувије била атипична и неуобичајена за рад Службе. Потврдио је да је неуобичајен захтев окривљеног Радоњића да му се јавља свака промена кретања ‘објекта’. Друга важна ствар је да је овај сведок потврдио да је досије ‘Ћуран’, који се појавио у медијима, аутентичан, јер то одбрана оспорава.“
Зора Никодиновић Добричанин, која брани Милана Радоњића и Ратка Ромића, рекла је медијима да је сведок „износио своје мишљење које се уклапа у политикантско и медијско спиновање“.
„Он говори о атипичном, неуобичајеном понашању начелника, а на питање да ли је то противзаконито одговара да није. За кривични поступак није важно да ли је нешто ‘атипично’ или ‘неуобичајено’, већ је важно да ли је нешто законито или не“, рекла је Добричанин Никодиновић.
