8. јул 2020.
Поред тврдњи о недостатку доказа против оптужених и о неслагању оптужнице и пресуде, стекао се утисак да је напад на Верана Матића главна тачка жалби одбране окривљених за убиство новинара Славка Ћурувије Апелационом суду
Пише: Тамара Спаић
Апелациони суд саслушао је данас све жалбе одбране на првостепену пресуду у случају убиства новинара Славка Ћурувије, чиме је завршена јавна седница о жалбама тужиоца и адвоката одбране. Браниоци четворице окривљених – Радета Марковића, Милана Радоњића, Ратка Ромићаи Мирослава Курака– затражили су да се пресуда преиначи у ослобађајућу или да се врати на поновно суђење на првостепеном суду.
Дан су обележиле оптужбе на рачун новинара за вишегодишње притиске на суд, посебно на рачун Верана Матића, председника Комисије за истраживање убистава новинара, кога је Марковићев адвокат Душан Машићчак означио као „писца оптужнице“.
Одбрана окривљених је, више или мање отворено, Матића окривила за притисак, манипулацију доказима и прибављање једног од кључних сведочења, оно Милорада Улемека Легије, које је омогућило хапшење Радоњића и Ромића и повезивање Радета Марковића са злочином. Стекао се утисак да је напад на Верана Матића главна тачка жалби.
То се видело и из једне од тврдњи адвокатице окривљених Зоре Добричанин Никодијевић.
„Неприхватљиво је да шеф обезбеђења дела ’Забеле’ у коме је смештен Улемек, буде члан Комисије за истрагу убистава новинара“, рекла је Добричанин Никодијевић алудирајући да су незаконито, притиском и манипулацијом, прибављени неки од кључних доказа против окривљених.
„Само да држава буде крива“
Петочланом судском већу, коме председава судија Милимир Лукић, прво се обратилаИванчица Марковић, супруга Радета Марковића, који по сопственој жељи није присуствовао суђењу. Она је коментарисала да је овде реч о „пресуди потребе, а не чињеница“.
Поновила је оно што се могло чути и током првостепеног процеса о невиности некадашњег првог човека Ресора државне безбедности, као и то да су „ови невини људи оптужени само да држава буде крива“.
„Овде се веровало сведоцима којима нико никад није веровао. Тужилац Мандић је дискредитовао Бранку Прпу која има интегритет, а поверовао криминалцима“, рекла је, између осталог, Иванчица Марковић и изнела став који се најчешће чуо током оба дана јавне седнице – да нема чињеница на којима се заснива пресуда.
Марковићев адвокат Владимир Маринков рекао је да је „пресуда заснована на погрешном чињеничном стању и битним повредама процеса“, али и на „повредама људских права“ које су дефинисане у домаћем праву и Европској конвенцији о људским правима и слободама.
Дошли смо до тога да новинари воде истрагу. Уз све уважавање, они су неспособни да то раде. (…) Доживели смо да Веран Матић ламентира да ми седимо на 50 метара од места где је убијен Зоран Ђинђић (адвокат Душан Машић)
Маринков је истакао да је окривљенима суђено за дело организованог криминала иако у време убиства у домаћем законодавству није постојало тако квалификовано дело, позвао се на пресуду у случају Илинчић да се не може судити о делу које није обухваћено кривичним законодавством и упозорио да је, самим тим, о делу судио неадекватан суд.
Маринков је рекао и да је пресудом „прекорачена оптужница“, што су иначе и сви остали адвокати одбране износили, и да је суд „прекорачио своје овлашћење јер је преиначио оптужницу“.
Указао је и на то да, по његовом мишљењу, постоје бројне друге процесне повреде, као што су испитивање сведока Милорада Улемека Легијебез присуства окривљеног Марковића, само уз присуство његових адвоката, немогућност увида у доказе, или незаконито прибављање доказа, пре свега листинга комуникација.
И у току првостепеног поступка је листинг комуникација са базних станица у центру Београда, као један од најважнијих доказа којим се окривљени „смештају“ на место убиства, упорно и уз много труда оспораван. Маринков је подсетио на већ познате аргументе да је „немогуће“ да су ови листинзи тако дуго чувани и то током ратног стања, да по закону нису смели бити чувани дуже од годину дана, као и да је незаконито да Телеком чува податке другог оператера (Мобтела).
Додао је и да не постоји начин да се утврди њихова аутентичност јер „постоји рупа у доказном материјалу“, период од два месеца за који не може да се утврди да нису мењани. Устврдио је чак да постоје индиције да јесу мењани јер, по његовом тумачењу, не може да се поверује да тадашњи Радоњићев заменик, Стеван Никчевић, који је имао веома активну комуникацију са свим оперативцима који су до пред убиство пратили и наѕирали Славка Ћурувију, баш на дан убиства није комуницирао ни са ким, „нико му није честитао Ускрс, нико му није јавио да се догодило убиство…“ а листинг то показује.
Адвокатица Радоњића и Ромића рекла је да је пресуда „сценарио из таблоида“, да је „измишљена“, негирала је да постоје било какве чињенице које доказују да је Радоњић био на вези са Ромићем и Кураком
У дугом излагању жалбе написане на 27 страна, уз прекорачење времена које му је судија дао и продужење од додатних 15 минута, Маринков је оспорио сведочења Милорада Улемека Легије и браће Симовић, бивших припадника земунског клана, који повезују Радомира Марковића са Ромићем и Кураком.
Такође је изнео жалбу на одбијање првостепеног већа да уважи поједине доказе, попут сведочења генералаДрагољуба Ојданићаи Небојше Павковића.
„Пресуда је неразумљива јер у њој пише да Н. Н. лице издаје налог за убиство, а то исто Н. Н. лице бива извршитељ. Које су то ниске побуде у име којих је извршено дело? На који начин је Раде Марковић подстрекао Радоњића? Да ли му је издао налог или пренео план? Немамо телефонске позиве према тим Н. Н. лицима. Како су Ромић и Курак знали за кретање Ћурувије?“, била су само нека од питања којима је адвокат Радета Марковића оспоравао чињеничну утемељеност пресуде и њену логичност. Затражио је да се предмет врати на одлучивање „стварно надлежном суду“, који свакако није Суд за организовани криминал.
[su_box title=“PRVA PRESUDA ZA UBISTVO NOVINARA“]Првостепена пресуда за убиство Славка Ћурувије једина је до сада пресуда за убиство новинара. Остало је непознато ко су налогодавци и извршиоци убиства јер су у пресуди означени као Н. Н. лица и та околност је највише критикована у жалбама тужиоца и одбране на пресуду.
Пресудом су за убиство, као организатори, осуђени бивши начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић и тадашњи начелник београдског центра РДБ-а Милан Радоњић на по 30 година затвора, док су бивши главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ-а Ратко Ромић и бивши резервни припадник РДБ-а Мирослав Куракосуђени на по 20 година затвора.
[/су_боx]
Веран Матић, писац оптужнице
Адвокат Душан Машићнајвише је инсистирао на оптужби новинара Верана Матића.
„Сагласни смо са жалбом тужиоца у погледу неутемељености пресуде и процесних повреда. Дошли смо до тога да новинари воде истрагу. Уз све уважавање, они су неспособни да то раде. (…) Доживели смо да Веран Матић ламентира да ми седимо на 50 метара од места где је убијен Зоран Ђинђић. Страшно је тражити кривце тамо где нису само да би се задовољила политичка одлука“, рекао је, између осталог, адвокат Машић и оптужио Верана Матића да је „писац оптужнице“.
Младен Томић, заменик Стевана Протића, браниоца Мирослава Курака, који је у бекству, поднео је 17 страна жалбе на пресуду, а на суду је поновио да Курак „није био на месту злочина“ и „да нема ниједног доказа за то“. „Није наведена ниједна радња коју је Курак извршио.“
Он се, као и остали браниоци, позвао на сведочење Бранке Прпе, као једине непосредне сведокиње, која није идентификовала Курака као човека који је пуцао у Ћурувију. Његово излагање прекинуо је председавајући судског већа када је адвокат почео да окривљује Верана Матића на исти начин као и његов претходник.
„Радоњић само радио свој посао“
Адвокатица Зора Добричанин Никодијевићизносила је две жалбе (за Радоњића и Ромића), сваку написану на више од 100 страна, што је трајало око два и по сата. Она је, уз навођење бројних доказа већ изнетих у првостепеном поступку, тврдила да је пресуда у нескладу са оптужницом, да је незаконито прекорачена и да су извршене бројне повреде кривичног поступка.
„Радоњић је осуђен на тешку казну а само је радио свој посао пратећи Ћурувију и није починио ниједно дело за које је осуђен. Судско веће је морало донети ослобађајућу пресуду. Наводи оптужнице нису доказани, а за судску одлуку не постоје докази“, рекла је Добричанин Никодијевић и оспорила и време и место злочина као недоказане чињенице.
Она је инсистирала да „Ресор државне безбедности није кућни савет“ па да се не зна да ли је неко добио наредбу, односно налог, или је у питању план или договор за нечију ликвидацију.
Оценила је да је пресуда „сценарио из таблоида“, да је „измишљена“, негирала је да постоје било какве чињенице које доказују да је Радоњић био на вези са Ромићем и Кураком.
Маринков је рекао да је пресудом „прекорачена оптужница“, што су иначе и сви остали адвокати одбране износили, и да је суд „прекорачио своје овлашћење јер је преиначио оптужницу“
Устврдила је да су Ромић и Курак могли „само телепатским путем“ да сазнају за кретање Ћурувије, јер то, како је рекла, Радоњић није могао да им јави јер није ни сам знао, будући да је наредио престанак праћења Ћурувије док је још био у кафани „Коларац“ на ручку и није могао знати куда ће се одатле упутити.
Негирала је да постоји било какав доказ који повезује Радоњића са белим голфому коме су, по оптужници, били Ромић и Курак у време убиства, као и могућност да су Ромић и Курак могли да у колима разумеју комуникацију између оперативаца који су пратили Славка Ћурувију и извештавали о његовом кретању, јер „чак и да су били у белом голфу“, нису имали шифрарник помоћ кога би разумели међусобну комуникацију оперативаца.
„Нико није видео Радоњића у белом голфу, нити је неко видео то возило на месту убиства. Прича о белом голфује урбана легенда и апсолутно измишљена. Оптужница тврди да су Ромић и Курак били заједно у тим колима, а суд их раздваја и тиме прекорачује оптужницу“, рекла је адвокатица Добричанин Никодијевић.
Судија Лукић је током њеног излагања неколико пута интервенисао и замолио Радоњићеву и Ромићеву адвокатицу да не чита своју написану жалбу јер „ово веће зна да чита“, али је Зора Добричанин Никодијевић изјавила да жели да „ови што годинама врше притисак на суд“ и „писци оптужнице“ чују што више детаља.
У том тренутку у суду су, поред тужиоца, окривљених и њихових адвоката, били присутни још само новинари и више пута прозиван и нападан Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара.
Радоњић се осећа понижено, згажено и немоћно
Реч су на крају добили и окривљени Радоњић и Ромић. Они су подржали излагање свог адвоката и изјаснили се као невини.
„Трудио сам се да радим поштено у интересу своје земље. Ниједну ствар нисам урадио супротно закону. Осећам се понижено, згажено и немоћно“, рекао је Радоњић у обраћању суду.
„Суд ме је осудио за нешто за шта нисам ни имао прилике да се браним“, рекао је Ромић у свом обраћању, алудирајући на прекорачење оптужнице, и затражио од суда да укине пресуду и ослободи га.
Иако је јавна седница требало да траје три дана, јавна расправа о жалбама завршена је за два дана. Председавајући судског већа, судија Лукић обавестио је присутне да ће веће своју пресуду доставити преко првостепеног суда.
