25. октобар 2021.
Бивши начелни Ресора државне безбедности и првооптужени за убиство Славка Ћурувије у завршној речи и на поновљеном суђењу за то убиство негирао је своју кривицу и поновио да је читаво суђење заправо обрачун са Слободаном Милошевићем и Службом којом је командовао. Као предводнике свог прогона и прогона свих противника 5. октобра означио је Верана Матића и Љиљану Смајловић, а данас је пред судом изнео и тезу да су Ћурувију убили због његовог наводног сазнања о плану за војни удар у Југославији. У уторак ће своје завршне речи дати Милан Радоњић и Ратко Ромић
Пише: Тамара Спаић
Фаза изношења завршних речи у поновљеном поступку за убиство новинара и издавача Славка Ћурувиједанас се у тзв. Специјалном суду за организовани криминал наставила говором Радомира Марковића, бившег начелника Ресора државне безбедности. Првооптужени Марковић је искористио максимално време које му је суд одредио и сат и по понављао све већ познате и више пута изнете тезе о томе да оптужница није заснована на доказима.
У уторак ће своје завршне речи изнети Милан Радоњић и Ратко Ромић и тиме би овај поновљени поступак требало да буде завршен. На пресуде ће се чекати још неко време
Као у филму „Дан мрмота“, практично смо присуствовали репризи његове завршнеречи из јануара 2019. године током првостепеног поступка, када је, као и данас, тврдио да суђење за убиство Ћурувије представља политички обрачун са Слободаном Милошевићем и Службом државне безбедности, наручен у страним центрима моћи.
Ово је било сасвим очекивано, будући да током поновљеног поступка, који је почео у октобру 2020. године, није речено баш ништа ново, нити је изведен неки нови доказ или сведок који би могли да утичу на одлучивање базирано на оптужници из 2014. године, а коју је суд прихватио.
„Ако осудите нас, нећемо остати само без одговора ко је убио Славка Ћурувију, већ ће вам бити захвални они који су очекивали ‘чудо’ да буду окривљени руководиоци РДБ, а да Слободан Милошевић остане упамћен као криминалац, а не као државник“, рекао је, између осталог, првоокривљени Марковић на крају свог излагања.
Матић и Смајловић предводе прогон
Тиме је заокружио своје почетне тезе да су, како се изразио, после „грађанске револуције“ (5. октобра, прим. нов.) на кључна места у држави доведени људи „по мери америчке администрације“ којима је главни задатак био да Слободана Милошевића лише слободе и да се реше убиства са политичком позадином на начин да се „Србија свету представи као земља криминалаца“.
„Преко сто људи стављено је на мере праћења и слушања, а како то није дало резултата, решили су да нас оптуже по командној одговорности“, рекао је првооптужени Марковић и додао да су „прогањани сви који су се супротставили грађанској револуцији“.
Марковић је навео нека имена која су по њему вероватније убице, почев од бивших криминалаца, попут Луке Пејовића, а осумњичио је и Контраобавештајну службу Војске Југославије
Он је као кључну фигуру тог „прогона“ означио Верана Матића, председника Комисије за истраживање убистава новинара, јер се, како је рекао, „предистражни поступак преселио у медије, а Матић добио прилику да доврши све што је пропуштено 6. октобра“. Као „умешану“ у тај прогон Марковић је означио и новинарку Љиљану Смајловић, која је такође била чланица Комисије, и цитирао део из једног њеног интервјуа у коме наводно тврди да новинари нису увек на страни истине, као и да „нису свете краве“.
„Њима је требало чудо, а не пресуда заснована на чињеницама и истини. Њиховим западним партнерима је требало то чудо“, оптуживао је првоокривљени Марковић чланове Комисије за истраживање убистава новинара.
Такође је оптужио и тадашњег специјалног тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића да је прекршио презумпцију невиности рекавши да су „ухапшене убице Славка Ћурувије“ (кад су ухапшени Марковић, Милан Радоњић и Ратко Ромић, прим. нов.), као и да је тиме „послао поруку суду како пресуда треба да гласи“.
Лажни Легијин исказ дат на иницијативу Верана Матића
Највећи део свог данашњег излагања првоокривљени Марковић је посветио негирању сведочења некадашњег команданта Јединице за специјалне операције Милорада Луковића Улемека и до детаља износио, како је рекао, „нелогичности“ из његовог сведочења. Улемеково сведочење је иначе било кључно за подизање оптужнице против Марковића, Милана Радоњића, тадашњег начелника београдског центра РДБ, Мирослава Курака, бившег припадника злогласне ЈСО која је умешана у сва политичка убиства током режима Слободана Милошевића, и Ратка Ромића, некадашњег инспектора у Трећем одељењу београдског центра РДБ.
Улемек је тада тужиоцу испричао да је 12–13 дана пре убиства Славка Ћурувије (29. или 30. марта 1999) долетео хеликоптером са Косова у Београд на позив тадашњег начелника РДБ Радомира Марковића.С њим се срео у канцеларији Марковићевог помоћника Франка Симатовића и рапортирао му о стању на терену. Након тога га је, према Улемековом исказу, Марковић извео у ходник и од њега тражио да обави једну ликвидацију.
Преко сто људи стављено је после 5. октобра на мере праћења и слушања, а како то није дало резултата, решили су да нас оптуже по командној одговорности (Радомир Марковић, првооптужени за убиство)
„Потребно је да се уклони једно лице које тренутно својим непријатељским делатностима озбиљно угрожава безбедност државе“, навео је Легија Марковићеве речи. Улемек тврди да је одбио задатак правдајући се потребом да тих првих дана НАТО агресије на СР Југославију буде са својом јединицом на Косову.
Кад је после двадесетак дана схватио да, како је рекао, НАТО није толико супериоран колико се мислило, понудио је Марковићу да његова јединица ипак изврши задатак, али му је одговорено да је то „већ завршено“.
У исказу, који је саставни део оптужнице, Легија наводи да је Радомир Марковић једном другом приликом, у седишту начелства РДБ, „ноншалантно, седећи за столом, читајући списе онако необавезно“ и говорећи о „навигаторима“ који ће му (Легији, прим. нов.) бити додељени за једну нову акцију, рекао: „Ови Радоњини, што су убили Ћурувију“, те да је, кад је изашао у ходник, тамо затекао Ратка Ромића и Мирослава Курака и схватио да су они ти о којима је Марковић говорио.
Марковић је данас поново негирао да се чуо телефоном са Улемеком док је овај био на Косову, као и да се видео са њим пре 17. априла 1999, шест дана након убиства Славка Ћурувије. Позвао се на неколико сведочења људи из врха тадашње ДБ, а посебно на Франка Симатовића и Милорада Брацановића, који су на суду такође оспоравали да се сусрет о коме је Улемек говорио одиграо.
„Оптужница се заснива на претпоставкама и размишљањима Улемека. Који су његови мотиви? Оставићу њему и његовој савести да каже зашто је дао ту изјаву која није истинита. До ове изјаве дошло је на иницијативу Верана Матића“, рекао је, између осталог, првоокривљени Марковић.
„Ћурувија незгодан сведок плана о пучу“
Он се такође позивао и на изјаве бившег министра полиције после петооктобарских промена Душана Михајловића, који је, како тврди, изјавио да Раде Марковић у његово време није фигурирао као окривљени и додао да је „Зоран Мијатовић, као заменик начелника РДБ после петооктобарских промена задужен за истраге убистава са политичком позадином, кварио све трагове“ који су водили ка другима и усмеравао полицијску и тужилачку истрагу ка Марковићу, Радоњићу, Кураку и Ромићу.
Марковић је навео нека имена која су по њему вероватније убице, почев од бивших криминалаца, попут Луке Пејовића, а осумњичио је и Контраобавештајну службу Војске Југославије јер је, по њему, Бранка Прпа, једини очевидац убиства, открила не само како је изгледао убица већ и да је Славко Ћурувија био упознат са плановима о војном удару који су, наводно, планирали бивши начелник Генералштаба Момчило Перишић и бивши начелник КОС Александар Димитријевић. По Марковићевој конструкцији, Ћурувија је био незгодан сведок овог плана.
Ако осудите нас, нећемо остати само без одговора ко је убио Славка Ћурувију, већ ће вам бити захвални они који су очекивали „чудо“ да буду окривљени руководиоци РДБ, а да Слободан Милошевић остане упамћен као криминалац, а не као државник (Радомир Марковић, првооптужени за убиство)
По старом, опробаном рецепту затрпавања целог предмета мноштвом небитних детаља окривљени руководиоци озлоглашене Службе ДБ увек на суђењу износе нове детаље о могућим осумњиченима и разноразним околностима. На суђењу увек „искрсне“ неки детаљ који није био „познат“ иако смо удаљени 22 године од убиства и готово да нема нових детаља у односу на време кад је у јавности објављен досије „Ћуран“ 2000. године. Ни ово рочиште тога није било поштеђено.
О мерама праћења Славка Ћурувије, за које смо сазнали из досијеа „Ћуран“, Марковић је данас поново рекао да су „биле примењене искључиво због Ћурувијиних безбедносно интересантних контаката из страних служби“, а не зато што је Ћурувија био новинар који је храбро иступао у јавности и критиковао режим Слободана Милошевића и због тога био означен као „државни непријатељ број један“. Као прилог тој тези првоокривљени Марковић је навео да је службеник америчке амбасаде Даглас Дејвисон доносио Ћурувији новац кући.
Сутра се у тзв. Специјалном суду наставља изношење завршних речи окривљених и на реду су Милан Радоњић и Ратко Ромић. Сваки од њих има на располагању по 90 минута. Председница судског већа Снежана Јовановић данас је рекла да очекује да ће се поновљени поступак сутра тиме и завршити. На пресуде ћемо чекати још неко време.
Поновљени поступак за убиство Славка Ћурувије почео је у октобру прошле године након што је Апелациони суд прошле године оборио првостепену пресуду којом су Радомир Марковић, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић оглашени кривима. Тужилац у овом предмету Миленко Мандић затражио је у својој завршној речи максималне казне, односно укупно 160 година затвора за четворицу окривљених. Поновљено суђење ушло је у своју другу годину иако током њега није изнет ниједан нови доказ или тврдња.
