14. јул 2021.

---

У поновљеном суђењу за убиство новинара и издавача Славка Ћурувије данас је закључен доказни поступак и прешло се на изношење завршних речи. Заменик тужиоца за организовани криминал Миленко Мандић затражио је максималне казне – по 40 година – за сву четворицу окривљених.

Пише: Тамара Спаић

Тужилац Миленко Мандићостао је при својој завршној речи из првостепеног поступка, тврдећи да је оптужница у потпуности доказана и затражио по 40 година затвора за окривљене највише функционере Ресора државне безбедности у време убиства. Дакле, за Радомира Марковића, начелника РДБ-а (подстрекач), и Милана Радоњића, начелника београдског центра РДБ-а (организатор), као и за непосредне саизвршитеље организованог злочиначког дела – обавештајног инспектора у Трећем одељењу РДБ-а Ратка Ромићаи Мирослава Курака, који је у бекству.

Тужилац: Ћурувија је убијен јер је написао „Библију српске опозиције“

У излагању, које је трајало готово пуна два сата (судско веће је одредило 90 минута), тужилац Мандић је истакао да је злочин изведен из „ниских побуда“ и из „личних интереса“.

Намера је била да се убије новинар који, како је рекао Мандић, није представљао претњу по државу и њену безбедност јер је био патриота, али га је врх власти доживео као личну претњу јер је јавно и отворено у својим новинама и приликом посете америчком Конгресу износио став да је „Милошевићева власт одговорна за цивилизацијски слом Србије“.

За ликвидацију је злоупотребљена Служба државне безбедности, као и у другим случајевима убистава политичких противника режима, који су већ доказани, попут атентата на Вука Драшковића, лидера СПО.

Као један од најважнијих мотива за ликвидацију Славка Ћурувије тужилац Мандић је истакао „Писмо Милошевићу“ (под насловом: „Шта је следеће, Милошевићу?“) које су потписали Ћурувија и новинар Александар Тијанић. Писмо је објављено 19. октобра 1998. године у Европљанину и било је препознато као „Библија српске опозиције“. Због њега је Ћурувија, као издавач Европљанина, кажњен највећом новчаном казном у историји Србије (противвредност од 260.000 долара), коју је морао да плати у року од 24 сата и после чега му је полиција запленила имовину.

„У том писму Ћурувија директно и немилосрдно оптужује Милошевића за цивилизацијску пропаст Србије“, рекао је тужилац Мандић и касније додао:

„Први на удару режима био је Славко Ћурувија и то се види и из сведочења Александра Тијанића који га је описао као човека чврстог карактера. По многима, то писмо Милошевићу било је ’Библија српске опозиције’.“

У ратном стању ангажовати такве ресурсе моћног државног апарата, да се тако опсежно данима прати новинар који не представља никакву претњу по безбедност земље… Очигледан је разлог – да се Ћурувија лиши живота (тужилац Мандић)

Од додатних мотива који су довели до тога да Славко Ћурувија буде означен као први и најважнији „унутрашњи непријатељ“, а тужилац Мандић је рекао да су тако означавани „противници власти и због тога је деловање Славка Ћурувије пратило Треће одељење београдског центра ДБ-а“, истакнути су следећи догађаји:

Политичке трибине које је Ћурувија држао заједно са Тијанићем, говор Славка Ћурувије у америчком Конгресу где је Милошевића оптужио за гушење демократије, као и залагање, приликом посете Вашингтону, да се против Милошевића подигне хашка оптужница, састанак са генералном Момчилом Перишићемкога је охрабривао у намери да изврши државни удар, састанак саВуком Драшковићеми исказана намера да се ради на изазивању великог револта у јавности према Милошевићевом режиму, објављивање великог броја критичких текстова у време протеста због изборне крађе 1996. године, као и то да је Ћурувија „стварао дојам да ће ући у политичку борбу“.

Мандић је више пута подвукао да није постојао ниједан безбедносни, оправдан државни разлог да се према Славку Ћурувији примене опсежне мере праћења и прислушкивања, на начин да је непрестано био „покривен“.

Насупрот тврдњама одбране и оптужених који су, нарочито током поновљеног суђења, инсинуирали да је Ћурувија праћен због контаката са страним амбасадама, тужилац је изнео примере који говоре управо супротно.

„Једини српски новинар који је одбио позив Веслија Кларка и Хавијера Солане, тада високих функционера НАТО-а, да се састану са независним новинарима, био је Славко Ћурувија. Он је отворено говорио да је противник НАТО претњи Србији, а на почетку бомбардовања организовао је редакцијски састанак на коме је рекао да су они пре свега патриоте“, рекао је Мандић.

[su_note note_color=“#ff3030″ text_color=“#fdfafa“ class=“notelink“]АДВОКАТ РУЖИЋ НЕЋЕ ИЗНОСИТИ ЗАВРШНУ РЕЧ

Председница судског већа Снежана Јовановић обавестила је данас присутне да је адвокат оштећених, деце Славка Ћурувије Јелене и Радета, доставио поднесак суду у коме обавештава да остаје при својој завршној речи на првостепеном суђењу. Судија Јовановић је закључила да је тај поднесак завршна реч адвоката Ружића.

Овде можете прочитати завршну реч Слободана Ружића, под насловом „Стално ми је била пред очима фотографија мртвог Ћурувије“.[/су_ноте]

Ратно стање је изабрано за убиство да би се лакше заташкали трагови

По објашњењу тужиоца, режим је проценио да у време ратног стања јавност неће реаговати на ликвидацију новинара, па је „припремљена клопка из које Славко Ћурувија није имао шансе да се извуче и преживи“. „Рачунали су да ће извршиоци у таквој ситуацији моћи неопажено да побегну.“

„Праћење Славка Ћурувије није било мотивисано његовим контактима са амбасадама. Није било безбедносних разлога да се тајно прати и прислушкује, већ су те радње имале за циљ да се утврде његове животне навике и кретање у циљу унапред припремљеног плана да се лиши живота“, рекао је тужилац.

Подсетио је да у априлу 1999. године, када Ћурувија више није могао да издаје новине и када је био потпуно онемогућен да иступа у јавности, није било ниједног разлога да се тако опсежно прати, „осим са циљем да буде лишен живота“.

„У том ратном стању, у време других службених и државних приоритета, ангажовати такве ресурсе моћног државног апарата и време да се тако опсежно данима прати новинар који нема могућности да функционише у јавном простору и који не представља никакву претњу по безбедност земље, од одбране нисмо добили објашњење и одговор на ово питање зашто је то рађено, очигледно да је циљ био лишење живота“, рекао је Мандић и подсетио да „РДБ не може самостално да доноси никакве одлуке од ширег значаја, већ само да изврши наредбу највиших власти, што је овде случај“.

Прислушкивање Ћурувије незаконито наређено, без одлуке председника Врховног суда

Он је навео неколико најважнијих примера који показују да су, у циљу ликвидације, злоупотребљени ресурси и оперативци ДБ-а на начин да су кршене процедуре да би се касније заташкао злочин и сакрили починиоци. Подсетио је да извештај о праћењу Ћурувије није био у саставу његовог досијеа, како налажу правила.

Такође, стална мера прислушкивања није могла бити донета без одлуке председника Врховног суда, а те одлуке није било. Прекршена је и уобичајена, врло компликована пракса да аналитика прати сваки оперативни поступак, а поступак оперативне обраде је вођен као издвојен случај.

„То све говори о намери да се прикрију трагови тајног прислушкивања.“

Насупрот инсинуацијама одбране да је Ћурувија праћен због контаката са страним амбасадама, тужилац је изнео примере који говоре управо супротно и подсетио да је он био једини новинар који је одбио позив Веслија Кларка и Хавијера Солане да се састану са независним новинарима

Тужилац тврди да је Радомир Марковић донео одлуку о праћењу Ћурувије, а да никада званично није отворена претходна обрада оправданости примене мера, нису прикупљени докази, нису утврђени безбедносно интересантни разлози, није било доказа о постојању антиуставних и антидржавних поступака Ћурувије.

„Упркос томе, Радомир Марковић наређује праћење и у својој одбрани као разлог наводи контакте са страним амбасадама. Никад није написан извештај са којим безбедносно интересантним лицима је наводно требало да се састане Ћурувија. Примена мера представља грубо кршење уставних начела. Оперативне мере су биле усмерене за припрему физичке ликвидације“, истакао је тужилац и навео да је сасвим случајан сусрет Ћурувије са познатим новинарем Душаном Величковићему дану убиства, касније искоришћен да би се оправдало праћење Ћурувије и јављање о његовом кретању „на сваких 50 метара“ и при свакој промени.

За Милана Радоњића, начелника београдског центра РДБ-а, тужилац је подсетио да је, потпуно неуобичајено за једног начелника, лично руководио акцијом праћења у дану пред убиство и на дан убиства, као и да се план да се убиство реализује дан раније изјаловио јер су оперативци на терену каснили са јављањем кретања Ћурувије.

Подсетио је и на сведоке који су говорили о томе колико је Радоњић био бесан и викао на шефа пратећег одељења, сада покојног Зорана Павића, управо због тога. Подсетио је и на речи Зорана Мијатовића, бившег заменика начелника РДБ-а, који је на суду сведочио да је „пратећи апарат био ангажован да се обезбеди убиство Славка Ћурувије“, на исти начин као што је и Вук Драшковић праћен месец дана пред атентат.

Тужилац је навео сведочење низа сведока који су на суђењу испричали да је Ћурувија праћен до пред сам улазак у пасаж који је водио ка згради у којој је живео, у Светогорској улици, и да је начин на који је праћен, као и начин на који је обустављена операција праћења, „омогућио да се Ћурувији приђе несметано, да нема сведока, нема доказа, нема хапшења…“

Бели голф, без сумње, послужио убицама да несметано изврше ликвидацију

У вези са коришћењем већ легендарног белог голфа, чија је „нејасна улога“ као један од разлога за поновно суђење апострофирана у прошлогодишњој пресуди Апелационог суда, тужилац је нарочито потенцирао да је неспорно доказано да је Ратко Ромић задужио тај бели голф.

Аутомобил је важан зато што је имао сву потребну опрему помоћу које су директни извршиоци, Ромић и Курак, седећи у колима, могли да прате међусобну комуникацију оперативаца на терену и да тачно знају тренутак кад треба да приђу и изврше ликвидацију.

Намера је била да се убије новинар који није представљао претњу по државу и њену безбедност јер је био патриота, али га је врх власти доживео као личну претњу јер је отворено износио став да је „Милошевићева власт одговорна за цивилизацијски слом Србије“

Тужилац је скренуо пажњу и на необичан начин на који је Ромић добио тај бели голф:

„Нема начина да се у РДБ-у крши хијерархија, а поготово да се оде директно код начелника и тражи возило. А то се у овом случају догодило.“

Тужилац је затим подсетио на дневник дежурства у коме је тачно забележено кретање Славка Ћурувије који је на Ускрс, тог 11. априла 1999, у 13.55 сати кренуо са Бранком Прпом у недељну шетњу и на ручак у Коларац, све до непосредно пред убиство на повратку кући, нешто пре 17 сати.

У њему је начелник Цвијетин Милинковић детаљно забележио све наредбе Радоњића, па и ону о прекидању праћења и речи „применићемо друге мере“.

Подсетио је на доказе са базних станица мобилног оператера, где је забележено да су у време убиства телефони Ромића и Курака били регистровани у рејону где се ликвидација одиграла.

Такође је подсетио да је забележена кратка телефонска комуникација између Радоњића и Ромића, као и то да је Радоњић Марковића назвао непосредно након убиства.

[su_note note_color=“#ff3030″ text_color=“#fdfafa“ class=“notelink“]ШЕСТ ГОДИНА СУЂЕЊА

Суђење за убиство Славка Ћурувије, новинара и издавача Дневног телеграфа и Европљанина, почело је у Специјалном суду за организовани криминал у јуну 2015. године, 16 година после убиства.

У априлу 2019. донета је првостепена пресуда по којој су на по 30 година затвора осуђени Радомир Марковић и Милан Радоњић, док су Ратко Ромић и Мирослав Курак осуђени на по 20 година робије.

У пресуди је назначено да су налогодавац и непосредни извршилац Н. Н. лица. Апелациони суд је у септембру прошле године оборио ову пресуду јер је „прекорачена оптужница“, пре свега јер без јасног објашњења уводи ново, непознато лице као непосредног извршиоца ликвидације.

Поновљено суђење почело је у октобру 2020. године.[/су_ноте]

Бранка Прпа је непоуздан сведок због стреса који је преживела

Према тужилачком опису самог тренутка убиства, Ромић и Курак су ушли у пасаж зграде непосредно иза Ћурувије. Курак је са растојања од метар и по испалио рафал из шкорпионау Ћурувију, док је Ромић дршком пиштоља ударио Бранку Прпупо глави и оборио је на земљу, да би омогућио несметану ликвидацију. Затим је Курак пришао Славку који је лежао и „оверио га“. Укупно је испаљено 14 пројектила из шкорпиона, 12 је погодило Славка.

Будући да је Бранка Прпа, једини очевидац злочина, негирала да је Мирослава Курака видела да пуца и да је раније као убицу идентификовала убијеног криминалца Луку Пејовића, тужилац се осврнуо и на ово сведочење и одбацио га као непоуздано. Подсетио је да је она добила тежак ударац у главу, да је обилно крварила и да је одвезена у Ургентни центар.

„Прпа прво каже да је видела два мушка лица са маскама на главама и није могла да да опис осим да су млађи. Касније, 2007. године, она говори нешто друго током препознавања са фотографија. Она каже да је видела Ћурувијиног убицу, а не оног ко је њу ударио. Увек се различито изјашњавала“, рекао је тужилац и подсетио да је Прпа имала наочаре диоптрије минус 2,5, а да су јој спале са главе приликом ударца, као и да је била у стању „великог страха“ за сопствени живот и живот њој блиске особе, због чега су њени описи „лика и физичке грађе непоуздани“.

„То је разумљиво и објашњава зашто није могла да препозна убицу“, закључује тужилац и тражи да се њено сведочење сагледа из разумевања да је њена „свест била измењена“ и да је због тога уследила „очигледно погрешна перцепција“.

Као један од најважнијих мотива за ликвидацију Славка Ћурувије тужилац Мандић је истакао текст „Шта је следеће, Милошевићу?“ који су потписали Ћурувија и новинар Александар Тијанић. Писмо је било препознато као „Библија српске опозиције“

Тужилац је подсетио и на доказе, сведочење Биљане Пејовић, супруге Луке Пејовића, као и податке са базних станица мобилне телефоније, који показују да Лука Пејовић, кога је Бранка Прпа означила као убицу, није био на месту злочина у том тренутку, већ код куће.

На самом крају тужилац је говорио о сведочењима Милорада Луковића Легије, браће Симовић и других припадника земунског криминалног клана. Према Легијином сведочењу, после ког је и дигнута оптужница, Радомир Марковић је прво од Легије тражио да убије Славка Ћурувију. Како је због борбених дејстава током НАТО бомбардовања Легија у то време био ангажован на Косову, Марковић је од тога одустао.

Према Легијином сведочењу, приликом једног каснијег састанка Марковић му је Ромића и Курака означио као људе који су убили Ћурувију.

Браћа Симовић и други припадници земунског клана сведочили су да се о њима као убицама Ћурувије разговарало међу „земунцима“, као и да је Душан Спасојевић, вођа клана, по налогу Марковића и у намери да се уклоне докази и сведоци Ћурувијиног убиства, наредио ликвидацију Курака јер „има дугачак језик и пуно прича“.

„Одбрана окривљених износи нетачно да се овај поступак води са циљем да се РДБ накнадно криминализује. То је нетачно. Они су злоупотребили своје позиције да би извршили најтеже кривично дело. По мени је једна од најтежих последица које су тиме изазвали – уздрмали су поверење грађана у институције система, посебно у РДБ. Не може се прихватити одбрана ни у једном делу јер је супротна исказима сведока, законима и доказима о боравку окривљених на лицу места. Сви окривљени поступали су као организована криминална група“, рекао је, између осталог, тужилац.

Наредна рочишта, када ће одбрана износити своје завршне речи, заказана су за 13. и 17. септембар у 14.30 сати.